Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Nakon višegodišnjeg boravka u sanatorijumu, knez Lav Nikolajevič Miškin vraća se u petrogradsko društvo, ali njegovo ponašanje, obeleženo iskrenošću i naivnošću, čini ga neuobičajenim i teško razumljivim. Stoga ga brzo proglašavaju idiotom. Međutim, povrh prostodušnosti, odlikuju ga i izuzetna moć opažanja i duboko razumevanje.

Kao stranac u svetu u kojem se čine brojni moralni kompromisi, Miškin neočekivano ulazi u živote ljudi koji svojim postupcima narušavaju društvene konvencije. Njegova dobrota privlači razvratnog trgovca Rogožina i fatalnu lepoticu Nastasju Filipovnu, ličnosti u tragičnom sukobu sa sobom i svetom. Njihova povezanost s Miškinom uvlači ga u vrtlog strasti, ljubomore i izdaje, te on postaje svedok dubokog ljudskog stradanja. Naposletku, Miškin doživljava tragično otkriće: istinska dobrota, u surovom svetu, često ne može da opstane.

„Knez Miškin je pokušaj Dostojevskog da naslika pozitivno lepog čoveka, ali je rezultat toga da je taj čovek, taj Hrist, uvučen u stihije strasti i on sam slomljen i slama druge. U Miškinu, Dostojevski je pokazao kako je nemoguće biti Hrist među ljudima“ – Nikolaj Berđajev

„Knez Miškin, kao nosilac reči i ideologije, ne zatvara i ne zaokružuje likove oko sebe. On ne postaje autoritativni centar romana; naprotiv, on je neprestano provociran tuđim glasovima i tuđim svesnostima (Nastasja Filipovna, Rogožin) i ne može izreći završnu reč o njima.“ – Mihail Bahtin

Predgovor romanu Idiot napisala je prof. dr Kornelija Ičin, redovna profesorka na Filološkom fakultetu na Katedri za slavistiku.

Dostojevski je od svih svojih dela najviše voleo roman Idiot.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

Proročki roman o revolucionarnom fanatizmu

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, ne-izmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. U proleće 1849. godine Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju. Neposredno pred hapšenje objavio je novelu Bele noći i radio na romanu Njetočka Nezvanova.

Poniženi i uvređeni (1861) prvi je u nizu od šest velikih romana Dostojevskog napisanih u poslednje dve decenije njegovog života. Usledili su Zločin i kazna (1866), Idiot (1868), Zli dusi (1871-72), Mladić (1875) i Braća Karamazovi (1879-80). Dostojevski je počeo da piše Ponižene i uvređene još u Sibiru, pre povratka u Petrograd krajem 1859. godine; pisao ih paralelno sa Zapisima iz mrtvog doma (1862), potresnom svedočanstvu o četiri godine koje je proveo na robiji. U romanu su vidljivi tragovi Belih noći i Njetočke Nezvanove (Neli ima nešto od devojčice Njetočke, a Nataša se može povezati sa Nastjenjkom iz Belih noći, u situaciji gde su dva glavna muška lika zaljubljena u nju). Demonski lik kneza Val-kovskog jedan je od najmračnijih u opusu Dostojevskog i oštro se izdvaja od većine ostalih likova. Nataša, glavni lik u romanu, među najlepšim ženskim likovima koje je stvorio Dostojevski, podseća malo na Puškinovu Tatjanu u Evgeniju Onjeginu. Ali i ostali ženski likovi, od Natašine majke, Ane Andrejevne, koja kao da je izašla iz drevnih ruskih skaski, pa preko detinje čistih likova Katje Fjodorovne i Aleksandre Semjonovne, do male Neli i sluškinje Mavre, dominiraju romanom. Ovo je sedmi u nizu novih prevoda Dostojevskog objavljenih u izdavačkoj kući LOM (Zapisi iz mrtvog doma, Kockar, Bele noći, Krotka, Slabo srce, Njetočka i Katja).

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bora Stanković, Bukovski, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor. Od 1873. godine Dostojevski je s prekidima objavljivao DNEVNIK PISCA. Ovaj izbor je iz Dnevnika za januar-mart 1877.

„U svetu danas, kakav on jeste, slobodu zamišljaju u razuzdanosti, međutim, stvar-na sloboda se nalazi u savladavanju sebe i sopstvene volje, u takvom savladavanju da čovek najzad postiže takvo moralno stanje da može u svakom trenutku da bude samom sebi gospodar. Razuzdanost vaših želja može da vas odvede u ropstvo. Zbog toga danas skoro ceo svet smatra da je novčana moć i zakoni koji garantuju tu moć i takvu imovinu ono što obezbeđuje slobodu: ‘Imam novac, prema tome – mogu da radim šta god hoću; imam novac, prema tome – neću propasti, neću od drugog tražiti pomoć, a biti u stanju da ti ničija pomoć nije potrebna – to je najviša sloboda’. Ali to u suštini nije sloboda nego ropstvo, robovanje novcu. Naprotiv, najviša slobo-da je – ne zgrtati, ne brinuti o novcu, ona je u onom: razdeli sve što imaš i pođi i sam da služiš! Ako je čovek sposoban za tako nešto, ako može sebe dotle da savlada – zar neće posle toga biti slobodan? To je već najviša manifestacija volje!“ Jedno od najvažnijih pitanja našeg doba

Rodion Romanovič Raskoljnikov je bivši student prava koji, mučen siromaštvom i neizvesnom budućnošću, odlućuje da opljačka i ubije omraženu zelenašicu Aljonu Ivanovnu.

Međutim, iznenađujuće je to što on smatra da je njegov ćin u moralnom smislu ispravan, budući da svoje težnje stavlja u rang sa postupcima Napoleona Bonaparte, smatrajući ih izuzetnim. Raskoljnikov veruje da je i on, kao naročit pojedinac, iznad moralnih pravila koja važe za druge. U trenutku izvršenja zločina zadesila ga je nepredviđena okolnost – naišla je jurodiva Lizaveta Ivanovna, staričina sestra, te je i nju ubio. To je pokolebalo njegova dotadašnja razmišljanja o konceptu zločina, čime je započela njegova borba sa grižom savesti.

Raskoljnikovljeva svakodnevica naprasno se dinamizuje najpre posetama njegovog prijatelja Razumihina – koji u izvesnom smislu predstavlja njegov antipod – kao i dolaskom njegove majke i sestre u grad, te vešću da je njegova sestra verena za ozloglašenog Svidrigajlova. Takođe, primoran je da odlazi na policijska saslušanja, gde se susreće sa Porfirijem Petrovičem, koji njihove razgovore o počinjenom zločinu pretvara u igru mačke i miša. Raskoljnikov će se upoznati i sa porodicom Marmeladov, kojoj pripada i prostituka Sonja. Ona utehu za svoju životnu nesreću pronalazi jedino u hrišćanstvu, i predstavlja jedinu osobu koja može da krene sa njim na put ka iskupljenju.

„Dostojevski upotrebljava hrišćansku reč kako bi naglasio moralnu dubinu antiherojevog obnavljanja. Protagonista se ogrešio o ljudsku meru, a čovečnosti ga vraća neumerenost Sonjine ljubavi, kao vrhunska norma i maksimum koji tek čoveka čini čovekom.“ – Vuk Petrović

„Glavni značaj Dostojevskog nije toliko u filozofiji, psihologiji ili mistici koliko u otvaranju nove, zbilja genijalne stranice u istoriji evropskog romana.“
– Leonid Grosman

Ubeđen sam da je u tome bilo pedeset posto moje sujete; želeo sam da gledaoce zadivim bezumnim rizikom, i – čudno osećanje – jasno se sećam kako me je, bez ikakvog izazova samoljublja, obuzela jeziva želja da rizikujem. Može biti da se duša, prolazeći kroz tolika osećanja, ne zasićuje, nego se samo razdražuje i traži sve jača i jača osećanja, do konačnog zamora.

U imaginarnom gradiću Ruletenburgu zatičemo skromnog učitelja Alekseja Ivanoviča u društvu stranaca koji se kockaju. Zaljubljen u svoju učenicu Polinu, usvojenicu starog generala kome preti finansijska propast, Aleksej učestvuje u vrtoglavim događajima koji se pletu oko ovog društva omamljenog mirisom novca.

Tokom petnaest godina Dostojevski je patio od iste zavisnosti, strastveno se kockajući od Moskve do Baden-Badena, a ovaj roman je napisao za samo dvadeset sedam dana kako bi ispunio obavezu prema svom izdavaču.

„Ja uzimam neposrednu prirodu, no ipak veoma razuđenog čoveka, ali u svemu nedovršenog! Čoveka koji je izgubio veru i koji ne sme da ne veruje, koji ustaje protiv autoriteta i koji ih se plaši... Glavna stvar je u tome što su svi njegovi životni sokovi, snaga, vitalnost, smelost otišli na rulet. On je kockar, ali ne običan kockar, kao što Puškinov vitez tvrdica nije običan cicija...“
– Fjodor Dostojevski u pismu 1863. godine

Vi čeznete za idealom, za vrlinama. Ali, prijatelju moj, ja sam i sam spreman da priznam sve što naredite, ali šta da radim kad sigurno znam da je u osnovi svih ljudskih vrlina najdublji egoizam. I što je stvar čestitija, utoliko više egoizma nosi u sebi. Voli samoga sebe, to je jedini princip koji priznajem. Život je trgovačka pogodba…

Oskar Vajld je tvrdio da Poniženi i uvređeni „uopšte nije inferioran roman u odnosu na druga velika remek-dela“, a kaže se da je Fridrih Niče bio dirnut sudbinama junaka. Dostojevski uranja čitaoca u svet moralne degradacije, neuzvraćene ljubavi i nepomirljivih odnosa, prikazujući brojne paradokse ljudske duše.

U središtu priče nalaze se Ivan Petrovič Vanja, mladi pisac, od detinjstva zaljubljen u Natašu Ihmenjevu, koja pada pod šarm egoističanog mladog plemića Aljoša i napušta roditeljski dom. Sve troje će patiti zbog sebičnih mahinacija Aljošinog oca, mračnog i moćnog kneza Valkovskog, i biti suočeni sa problemom moralnog izbora.

„Ovaj roman ima duboko autobiografski značaj jer je lik Vanje, siromašnog pisca koji voli Natašu uprkos njenom grehu i sramoti, slika samog Dostojevskog.“ – Oskar Vajld

„Romani Dostojevskog su uzavreli vrtlozi, peščane oluje koje se vrte, vodeni gejziri koji šište, kipe i usisavaju nas. Oni su sastavljeni od same duše. Protiv naše volje uvučeni smo, uskovitlani, zaslepljeni, ugušeni, a istovremeno ispunjeni vrtoglavim zanosom. Samo su on i Šekspir ovako uzbudljivi.“ – Virdžinija Vulf

Skrhan bolešću i tugom, mladi petrogradski pisac Ivan Petrovič Vanja priseća se minulih događaja iz sopstvenog života i života njemu bliskih ljudi. Njegova prijateljica i ljubav iz detinjstva Nataša Ihmenjev zavolela je Aljošu, mladića čiji je otac glavni uzročnik svih nevolja njene porodice. A kada Nataša odluči da napusti roditeljski dom, dolazi do niza nepredviđenih situacija. Nepravedno optužen, materijalno razoren, a potom i emotivno povređen, Natašin otac se odriče svoje kćeri. Međutim, njegovoj nameri da je bezuslovno zaboravi isprečila se snaga roditeljske ljubavi, što se odražava na celokupne odnose u njihovoj porodici.

Sa druge strane, Natašina i Aljošina ljubav nailazi na nemerljive prepreke, prouzrokovane kako nestalnošću njegovog karaktera – zbog čega se zaljubljuje u Katarinu Fjodorovnu – tako i revnosnim uticajem njegovog oca kneza Valkovskog. Budući da je u pitanju čovek volšebnog karaktera, duboko zainteresovan za Katarinino bogatstvo, njegova namera jeste da se Aljoša njome oženi, te okonča odnose sa Natašom. Kada se životni putevi protagonista naposletku ukrste sa životom devojčice Neli, njena sudbina na gotovo epifanijski način baca novo svetlo na njihove dotadašnje životne nazore.

Roman Poniženi i uvređeni napisan je u piščevim prelomnim životnim trenucima, budući da se tada vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, te ovim romanom pokušava da sebi iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga.

„Njegovo delo je u celini mučeno mišlju da poniženje vodi prokletstvu, a poniznost svetosti. Rad, o kojem sanja Aljoša Karamazov jeste svet u kojem više neće biti poniženih i uvređenih.“ – Andre Žid

O autoru

Fjodor Mihajlovič Dostojevski rodio se u Moskvi 11. novembra 1821. godine, kao drugo od šestoro dece. Odrastao je u kraju Moskve koji se zvao „Ubogi dom“, u ulici Božedomka, gde se nalazilo siromašno groblje, ludnica, kao i bolnica za siromašne, u kojoj je kao lekar služio njegov otac. Sivilo tog sveta veoma je uticalo na njega, te se otelotvorilo i u njegovom stvaralaštvu. Kada se Dostojevski upisao na Akademiju vojnih inženjera 1838. godine, nije se tamo snašao s obzirom na sopstvena interesovanja, te ne čudi njegovo potpuno kasnije povlačenje iz inženjerske službe. Prvi književni poduhvati Dostojevskog začeti su upravo na pomenutoj akademiji. Njegovo prvo objavljeno delo bio je prevod Balzakovog romana Evgenija Grande, koji se pojavio 1844. godine. U zimu iste godine počeo je da piše epistolarni roman Bedni ljudi, koji predstavlja devizu i program njegove ukupne buduće delatnosti. Godine 1847, u vreme kada najviše čita Dikensa, Dostojevski upoznaje revolucionara i furijeristu Mihaila Petraševskog, te se priključuje njegovom socijalnom kružoku, čiji je cilj bilo podizanje ustanka u Rusiji. Dostojevski, zajedno sa ostalim članovima grupe, biva uhapšen i osuđen na smrt streljanjem, ali je presuda u poslednjem trenutku preinačena u „građansku smrt“, odnosno na teški prisilni rad u Semipalatinsku, u istočnom Kazahstanu. Piščeva iskustva iz dana koje je proveo kao robijaš zabeležena su u Zapisima iz mrtvog doma. Budući da se pisac u to vreme tek vratio sa dugogodišnje robije u Sibiru, on novim romanima pokušava da iznova utre put u književne tokove Sankt Peterburga. Stoga je velike nade polagao u roman Zločin i kazna, koji predstavlja prvi od četiri njegova velika romana. Značajnu prekretnicu u njegovom stvaralaštvu predstavlja činjenica da se, do vremena kad je počeo da piše Ponižene i uvređene, koji su objavljivani tokom 1861. godine, već uveliko oslobodio uticaja svog bivšeg uzora Gogolja. Narednih nekoliko godina Dostojevski je proveo putujući Evropom. Zahvaljujući boravku u inostranstvu, oblikovali su se osnovni idejni okviri za dalji rad Dostojevskog, odnosno za nastanak njegovih novih romana – Zli dusi, Mladić i Braća Karamazovi. Dostojevski je roman Idiot – omiljeno sopstveno delo – napisao tokom boravka u inostranstvu. Stvaralački uspon i književna slava koje je Dostojevski doživeo tada pratiće ga sve do kraja života, što neće uspeti da zaseni ni činjenica da se pisac, na političkom planu, odrekao svega čemu se divio u mladosti. Nakon objavljivanja romana Braća Karamazovi, autor je planirao da napiše i njegov nastavak, koji bi tematizovao život Aljoše Karamazova, čime bi se ostvarila njegova ranija ideja o velikom romanu. Taj bi roman bio ispunjen piščevim celokupnim duhovnim iskustvom i pogledom na svet. Međutim, poslednje njegovo delo bio je Govor o Puškinu. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Peterburgu.

"Zapisi iz mrtvog doma" je klasični roman ruskog pisca Fjodora Dostojevskog koji se sastoji od autobiografskih zapisa iz vremena kada je bio zatočen u sibirskom zatvoru.

Ovaj roman nudi duboku i iskrenu introspekciju u ljudsku prirodu, društvenu nepravdu, zatvorski sistem i unutrašnju borbu za preživljavanje i oprost.

Za one koje cene klasičnu književnost, psihološke romane i istorijske priče, "Zapisi iz mrtvog doma" će biti intrigantno i emotivno putovanje kroz ljudski duh i iskustva zatočeništva.

„I koliko je tu mladosti uzalud sahranjeno, među tim zidovima, koliko je tu velikih snaga uzalud propalo! Treba sve reći: ljudi u tamnici bili su neobični ljudi. Možda su to baš najdarovitiji, najjači ljudi u celom našem narodu. Ali uzalud su propale te silne snage, nestale su neprirodno, nepravedno, nepovratno. . . “

U rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen. Proveo je osam meseci u pritvoru. Iste godine, 16. novembra, osuđen je na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Smrtna kazna je preinačena na težak rad u zatočeništvu u Sibiru i ova knjiga je svedočanstvo i rezultat tog dela života velikog ruskog pisca.

U „Zapisima iz mrtvog doma” pisac prati život Aleksandra Petroviča, čije je zapise fiktivni autor pripovesti našao posle njegove smrti. Dostojevski je u ovom delu opširno opisao život sibirskih zatvorenika, a kao glavne teme o kojima autor piše izdvajaju se bol, kazna, sloboda, beg iz zatvora, crkva, aristokratija i mnoge druge.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821—1881) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Završio je vojnu školu. U dvadeset osmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. Ovaj period se smatra prekretnicom u njegovom životu. Među njegova najbolja dela ubrajaju se: „Braća Karamazovi”; „Zločin I kazna”, „Zli dusi”, „Idiot”, „Zapisi iz podzemlja” i „Zapisi iz mrtvog doma”. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, može da se poredi sa Šekspirom i Servantesom.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

Roman Večni muž (1870), objavljen je ubrzo posle romana Idiot, i preneo je nešto od atmosfere u njemu, kao da je pisan u isto vreme. Ljubavni trougao tema je mnogih romana, ali je Dostojevski ovde uveo „večnog muža“, Pavela Pavloviča Trusockog, jednog od najoriginalnijih likova u čitavom njegovom opusu „uvređenih ljudi“.

U zapandnoj književnoj kritici Večni muž smatra se za najbolje komponovan roman Dostojevskog, gde je odnos muž-ljubavnik okosnica veoma napetog trilera, u kome se do kraja ne zna kako će se okončati. . . Uzor za suprugu-ljubavnicu po svoj prilici je velika ljubav Dostojevskog, večita Apolinarija Suslova, koja je poslužila za lik Poline u romanu Kockar i Nastasje Filipovne u Idiotu.

„. . .To je jedna od onih žena“, mislio je, „koje kao da su se rodile da budu neverne. Te žene nikada ne padaju moralno kao devojke; zakon njihove prirode je – neizostavno se radi toga udati. Muž – to je prvi ljubavnik, ali tek posle venčanja. Niko se ne udaje mudrije i lakše od njih. A kad dođe do prvog ljubavnika, uvek je muž kriv. I sve se dešava na najiskreniji način: one se do kraja svog života osećaju apsolutno pravednim i, naravno, potpuno nevinim. On je bio ubeđen da zaista postoji tip takvih žena; ali bio je isto tako ubeđen da postoji tim ženama odgovarajući tip muževa, kojima kao da je jedini zadatak da odgovaraju tom ženskom tipu. Po njegovom mišljenju, suština tih muževa sastoji se samo u ovome: biti, na neki način, „večni muž“, ili, bolje rečeno, celog života biti samo muž i ništa više.

„Takav čovek se rađa i razvija samo zato da bi se oženio, a kad se već oženi, da se pretvori u ženinu dopunu, čak i u slučaju kad se kod tog muža nađe svoj i neosporan karakter. Glavna osobina takvog muža je – poznati ukras na glavi. On ne može da ne bude rogat, isto tako kao što sunce ne može da ne sija; ali on ne samo da nikad ništa ne zna o tome, nego nikad i ne može da sazna, već po samim prirodnim zakonima. . . “ - Večni muž

„„Bože moj! Čitav trenutak blaženstva! Pa zar je to malo, i za ceo život čovečji?“ - Bele noći

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

U proleće 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju u Sibir. Najvrednije od onog što je napisao od proleća 1848. do samog hapšenja su novele Slabo srce i Bele noći, kao i nedovršeni roman Njetočka Nezvanova, što je sadržaj ovog izdanja – delo genija u mladosti.

Sva ova „tri bisera“ mladog Dostojevskog govore o ljubavi, i zbivaju se u čudesnom Petrogradu sredinom XIX veka. Slabo srce se u ponečemu nadovezuje na Gogoljev Šinjel, ali je pre svega dirljiva priča o dva nerazdvojna prijatelja, od kojih je jedan pred ženidbom. . . Njetočka i Katja, centralno poglavlje nedovršenog romana Njetočka Nezvanova, uzbudljiva je priča je o ljubavi dve potpuno različite devojčice, a čuvene Bele noći, ta besmrtna petrogradska poema, povest je ljubavi jednog sanjara, u kojoj se najbolje vidi kako je mladi Dostojevski jednom nogom u romantizmu (ispovesti sanjara), a drugom u realizmu (Nastjenjkina priča, koja kao da je danas pisana). Istovremeno, ovo izdanje je pokušaj da u novom prevodu još jače zablista delo velikog ruskog pisca.

„. . . Noć je padala na grad, a cela ogromna površina Neve, prekrivena zamrznutim snegom, treperila je pod poslednjim odbleskom sunca bezbrojnim iskricama inja [. . .] a kao neki džinovi, sa svih krovova na obe obale dizali su se i peli u hladno nebo stubovi dima, zaplitali se i rasplitali, kao da se nad starim zgradama dižu nove, da se nov grad stvara u vazduhu. . . Činilo se, najzad, da ceo ovaj svet, sa svim stanovnicima, sitnim i slabim, sa svim njihovim domovima – skloništima siromašnih i pozlaćenim palatama bogatih, utehom silnih na ovom svetu – da je sve to u taj sumorni čas samo fantastično, volšebno priviđenje , samo san koji će takođe odmah iščeznuti i podići se kao dim u tamnoplavo nebo. . .“ - Slabo srce

„. . . Ali tek što mu je pružila ruku, tek što mu je pohrlila u zagrljaj, okrenula se opet prema meni, stvorila se pored mene kao vetar, kao munja, i, pre nego što sam se snašao, zagrlila me i snažno, vatreno me poljubila. Onda je, ne rekavši mi ni reč, ponovo poletela ka njemu, uhgvatila ga za ruke i povukla ga za sobom. Dugo sam stajao i gledao za njima. . . Na kraju su mi oboje nestali iz vida. . .“ - Bele noći

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

Kapitalno delo velikog ruskog klasika

Roman Braća Karamazovi Fjodora Dostojevskog po mišljenju mnogih kritičara i proučavalaca njegovog dela smatra se krunom autorove spisateljske karijere. Priča o porodici Karamazov Dostojevskom je poslužila kao okosnica za izuzetan filozofski roman koji istražuje hrišćansku etiku, slobodnu volju, otuđenost, suparništvo i moral.

Večita borba dobra i zla svevremeno je otelotvorena u likovima Fjodora Pavloviča i njegovih sinova Mitje, Ivana, Aljoše i vanbračnog sina Smerdjakova. Nakon više od jednog veka od objavljivanja ovog romana, autentičnost i psihološka rafiniranost njihovih karaktera ne prestaju da nas intrigiraju i fasciniraju.

„Porodica Karamazov predočava se kao jedan mikrokosmos, u kojem se reflektuju najvažnije protivrečnosti čovekovog bića.“ Maksimilijan Braun

Roman koji je od svih autoru bio najdraži.

Čime ćete spasti svet i u čemu ste za njega našli pravi put, vi, ljudi nauke, industrije, trustova, nadnica i ostalog? Čime? Kreditom? Šta je kredit? Čemu će vas kredit dovesti?

Knez Miškin je antipod svih onih gordih likova Dostojevskog kojima je glavni strah u životu da ne ispadnu smešni pred drugima – od Goljatkina iz Dvojnika, preko junaka Zapisa iz podzemlja, do zelenaša iz Krotke. On je uspeo da u sebi potisne i najmanji znak samoljublja i dospeo do smirenosti kao najvišeg cilja. U liku kneza Miškina Dostojevski je hteo da prikaže apsolutno dobrog čoveka, a predočio je tragediju nesvakidašnjeg junaka.

„Samo su još Šekspirova dela umela da budu ovako uzbudljiva.“ Virdžinija Vulf

Ovu fresku sveta zasužnjenih stvorio je pisac koji je i sam nosio okove, pa su neki delovi romana mali filozofski ogledi o zločinu, moralu, savesti, patnji, slobodi, snovima, težnji ka uobičajenom, žrtvama i dželatima, zlu i dobru.Zbog svojih političkih uverenja dvadesetosmogodišnji F.M.Dostojevski osuđen je na smrt streljanjemi odveden na gubilište, gde mu je pročitana odluka o pomilovanju i kazna zamenjena četvorogodišnjom robijom u Sibiru a deceniju kasnije objavio je ovaj potresni roman o životu robijaša, sećajući se onoga što je sam video, proosećao i propatio.Kao novi Dante koji silazi u pakao i odande podnosi izveštaj, on nam predstavlja okrutne i nekad bizarne priče i sudbine, rezličito motivisane, nad kojima lebdi mračna atmosfera robijašnice.
U neprirodnim uslovima ljudska psiha se neminovno deformiše, ali ekscesi robijaša su kao postupci ljudi koji su živi sahranjeni.

Prvi roman Dostojevskog. Roman koji nastavlja tradiciju ruske književnosti istražujući dušu malog čovjeka, udubljujući se u njegov unutrašnji svijet. Ovo je i prvi roman u ruskoj književnosti gdje je mali čovjek progovorio sam za sebe.
Roman je napisan u formi pisama i predstavlja prepisku između Varenjke Dobrosjolove i starijeg činovnika Djevuškina. U svojim pismima Varenjka i Djevuškin opisuju jedno drugom svoj bijedni i jadni život, život pun patnji, intriga i spletki. Ova forma omogućila je autoru da na jedinstven način izrazi duševnu ljepotu svojih junaka, njihova osjećanja i mišljenja o raznim pitanjima. Većina likova koji se pojavljuju u djelu predstavljaju male ljude koji teže da očuvaju svoje dostojanstvo.
Ovim romanom Dostojevski unosi nov način razumijevanja pojma bijedni ljudi. On akcenat stavlja na riječ ljudi, a ne na riječ bijedni.

Idiot (rus. Идиот) je roman Fjodora M. Dostojevskog koji je napisao u vremenu između 1863. i 1869. godine. Prvi put je objavljen 1869. godine.

Idiot predstavlja napor Dostojevskog da opiše idealno dobrog čoveka u granicama uverljivosti, što je naizgled nemoguć književni i umetnički poduhvat. U slučaju da uspe, verovao je Dostojevski, dokazao bi da je dobrota slična Hristovoj ipak moguća, iako verovatno samo u okvirima književnog i umetničkog, a u isto vreme taj poduhvat bi predstavljao književni dokaz za smisao hrišćanstva.

Roman Nečiste sile (rus. Бесы) objavljen je 1871. i 1872. godine u časopisu „Ruski vesnik“. Poznat je još pod nazivima „Zli dusi“ i „Bjesovi“

Još dok je stvarao ovaj roman o grupi ruskih revolucionara nihilista ("zlim duhovima!"), Dostojevski je poveravao prijateljima: "ovo što sada pišem je tendenciozna stvar. Eh, što će vrisnuti nihilisti i zapadnjaci da sam nazadnjak! Neka bude i pamflet, ali ću reći šta mislim".

I zaista, kad se roman pojavio kritičari su uglavnom ocenjivali poruku dela. Jedni su pisca nazivali konzervativcem i mistikom a roman najdarovitijim i najzluradijim pokušajem diskreditovanja revolucionarnog pokreta 70-ih godina devetnaestog veka, dok su drugi hvalili religiozno-filozofsku koncepciju dela i slike značajnih psiholoških fenomena.

Ovo delo iz specifične perspektive ilustruje osnovnu misao Dostojevskog o potrebi za smirenošću slabih naspram jakih, siromašnih naspram bogatih i ugnjetenih naspram silnih. Za njega samo snažna vera može da donese bogatstvo životu. Ovaj roman ispod ruha tendencioznog pamfleta i modernog političkog romana pokreće najznačajnija filozovska, moralna i religiozna pitanja.

Kritičko oko Dostojevskog ovim romanom uzima za predmet političke tendencije novog vremena. Socijalističku revoluciju on sjedinjuje sa duševnom agonijom. Analizirajući njeno stvaranje kroz dve generacije likova Dostojevski ukazuje na njeno poreklo u individualizmu - otpadništvu od moralnih i religioznih načela, odbacivanju onoga što je u čoveku duhovno. Otac koji licemerno brani svoju neposobnost predstavljajući se većim i značajnijim, rodiće sina još žednijeg veličine i značaja. Za Dostojevskog su baš to nečiste sile - jer izvode duše iz stanja smirenosti, i tako im onemogućuju da stvaraju pozitivne, stvarne vrednosti.

Kockar je, uz Zapise iz Mrtvog doma, u velikoj meri autobiografsko delo Fjodora Dostojevskog. Glavni, fatalni ženski lik u romanu zove se isto kao i tadašnja njegova ljubav Apolinarija Suslova, s kojom je bio u Evropi 1863, kada je i počeo opsesivno da se kocka na ruletu. Polina je imala 21. godinu kad je upoznala Dostojevskog na jednom od njegovih predavanja. Ova burna veza trajala je s prekidima pune četiri godine. Polina je kasnije postala uzor i za lik Nastasje Filipovne u romanu Idiot.

Dostojevski je u oktobru 1866. za samo tri nedelje izdiktirao Kockara dvadesetogodišnjoj Ani Snitkinoj, i već posle tri meseca su se venčali.

Prvi veliki roman u kome je Dostojevski počeo da istražuje neke teme ili likove koje će razvijati u svojim kasnijim delima. Priča koja na realističan način govori o ljubavi, porodici i praštanju. Nataša napušta svoj dom i bježi sa Aljošom, sinom kneza Valkovskog. Svi je osuđuju, otac je kune, a jedinu utehu joj pruža prijatelj iz detinjstva Ivan koji je iskreno zaljubljen u nju. Aljoša je mladić sa kojim se lako manipuliše, naročito je popustljiv kada je u pitanju njegov otac. Valkovski ga nagovara da napusti Natašu, jer mu ne odgovara njegovo poreklo. Aljoša nije sposoban da se odupre ocu i ženi se Katarinom, bogatom princezom.
Roman koji je izgrašen na principu detektivskog romana kroz koji se prepliću večne teme.

Ovo je prvi roman koji je Dostojevski napisao nakon devetogodišnjeg izgnanstva i predstavlja vrhunac piščeve analize ljudske psihe i unutrašnjih konflikata. Roman govori o čovjekovom nesporazumu sa svijetom u kome se našao. Junak ovog romana je svjestan da je svojim umnim sposobnostima daleko iznad svojih neprijatelja. Međutim, njegovo beskrajno samoljublje ga nagriza, dok njegova mržnja i prezir uništavaju sve čega se dotakne. On ne uspijeva da cijeni i čuva ni ono najvrjednije što ima. Liza, koja mu je podarila svoje tijelo, dušu i nedužno srce biva najveća žrtva njegove ogorčenosti i mržnje. On na njoj liječi svoje frustracije i povrijeđeni ego, kao da želi da njoj naplati za sva svoja poniženja. Ovim romanom, Dostojevski je htio da provjeri da li čovjek može makar pred samim sobom da bude iskren, a da ne ustukne pred istinom o onome što zapravo jeste.