DOMAĆE KNJIGE

Bo Hajsklou Elven

Đurđina Pejin Sadžakov

Goran Kojadinović Koiks

Goran Kojadinović Koiks

„Ljubav, identitet i rat su tri osnovna pitanja koje je Zorica postavila u ovom romanu. Roman „Transibirskom“ neobičnom neposrednošću i lakoćom osvaja čitalačku pažnju. Roman je pun senzibilnosti, tužnih priča koje izviru iz svakog lika, i ne ostavljaju nikoga ravnodušnim. Ljudske sudbine su zaista čudne i nedokučive, kao da ih plete nečija tuđa ruka, sa neke udaljene distance. Ovaj roman je prožet dubinom ljudske psihe, patnje, nade i bezgranične ljubavi. Sa svim likovima se poigravao „prst sudbine“. Kao i u prethodna dva romana Zorica Tijanić, je postavila likove i u ovom romanu – van svog vremena.

Ne mogu da se prilagode vremenu, neostvarene ličnosti, Ingrid i Petar započeli su studiranje ali igrom slučaja nisu završili. U ovom romanu se posebno ističu posledice rata, radnja se ne odvija u ratnim vremenima ali se posledice i njihov uticaj na likove i te kako oseća. Likovi izgubljeni i u vremenu i u prostoru, kao da ih sadašnjost puno ne interesuje. To su samo neke od posledica rata. Iz rata niko ne može izaći neokrznut. Traume izbeglištva, emigracije mnogima ostaju za ceo život. One ostaju dugo u sećanju, a posledice se teško leče. Vreme ponekad ne leči rane, već one postaju sve veće i dublje. Rat se završi onda kada rat više ne boli, a ne kada oružje utihne.Ingrid i Petar ne znaju za rat, ali i te kako osećaju posledice rata u svakodnevnom životu svojih najmilijih, i oni su svako na svoj način žrtve nesrećnih okolnosti II svetskog rata. Sergej i Gabrijela su razapeti između dve civilizacije možda i više nego Ingrid i Petar. Problem identiteta je i te kako prisutan kod svih likova u romanu. Neprestano traženje: „Ko sam? Šta sam? Gde pripadam?“, samo su neka od pitanja kroz koje se likovi u svakodnevnom životu susreću.
„…Berlin je bio njena zemlja ali za njenu decu uvek tuđa, jer su u sebi imali ruske i poljske krvi, a najgore od svega – židovske…“.

Kroz život dvoje naizgled običnih dečaka i devojčice provlači se uspon, pad i povratak na noge cele jedne generacije koju je u najsuptilnijim trenucima života dodakao rat. U trenucima kada je trebalo da budu bezbrižni, kao moja generacija, oni su osetili i strah i glad i borbu. Ali oni i dalje plove morima života tražeći izlaz, bez obzira na Posejdonove zamke.

Zbirka poezije



Kajsija

kad se s ručka vratiš
dušo
dođi da vidiš
kajsija je procvetala
otac ju je posadio kad sam bila klinka
precepio ju je jednom grom na pola
i ništa joj moago nije
valjda su ručice dece koja je kradu pazeći na grane
uredile da tako bude kad mi nismo tu
dođi ti da upališ piljevinu ispod nje
kažu biće noćas mraza
da ne budim tatu iz večitog sna

Da se pitamo o neizrecivom u poeziji Dušana Matića, povoda za to nalazimo maltene u svakoj njegovoj pesmi. Od onih najranijih pa do najdocnijih stihova Matić iskazuje, kao jedno od prvih, ali i trajnih, zato najdubljih, osećanja i saznanja: da nije sve rečeno, da ono najglavnije i najvažnije nije zapisano u knjigama, da se ono najbitnije ne otkriva našem pogledu; mnoga pitanja ostaju bez odgovora, saznanje nam je nepouzdano, istina se ne poseduje (pogotovu ne jednom za svagda); osećanja su nam nesigurna, misao nam izmiče, a reči su „trošne“, „škrte“, „lomne“ – „smrtne“, pa je pesniku teško da izrekne i ono znano, a kamoli neznano; i ono što je po sebi razumljivo, a kamoli tajnu koju naš pesnik oseća u svemu: u dalekom i bliskom, u nevidljivom i vidljivom – tajnu koja ga privlači više nego išta drugo, koju bi da izrekne a ne da s njom u sebi ćuti – što mu je, inače, dato kao čoveku, ali ne i kao pesniku. Pesnik i ćutanje mora da iskaže rečima.
Šta je to neizrecivo pred čim se Matićeva pesma stalno nalazi? Zašto je nešto neizrecivo i može li se ono izricati, ipak, i kako? Jer Matićeva pesma o čemu peva ako ne o onom što je privlači i uznemirava, a to je tajna za koju bi pesnik dao tajnu svaku…
Dimitrije Tasić

Kompleksnost individualne psihe koju Džozef Konrad i drugi modernisti teže da prikažu u svojim delima reflektuje kompleksnost opšte duhovne klime i drastičnih promena u načinu života na početku XX veka. Modernistički subjektivizam naročito je podstaknut potrebom da se istaknu vrednost i značaj unutrašnjeg biča pojedinca u okolnostima kada je ono sve više ugroženo opštim društvenim tendencijama ka uniformnosti i instrumentalizaciji.
Konrad deli sa drugim modernistima interesovanje za ona područja psihe koja ostaju zanemarena u utilitarnom, materijalističkom sistemu vrednosti poznog kapitalizma: imaginaciju, intuiciju, atavističke porive, snove, kao i afektivni domen bića. Povezivanje sa nepoznatim ili potisnutim aspektima jastva manifestuje se u Konradovim romanima kroz intimna psihološka iskustva prepoznavanja, bliskosti, srodstva, empatije ili projekcije koja jedan lik usmerava prema drugom. ovakva iskustva identifikacije i kontinuiteta često su propraćena nelagodom i uznemirenošću, moralnim dilemama i otvaranjem kompleksnih egzistencijalnih pitanja. Navedeni motivi koncentrišu se u arhetipskim figurama „tajnog saputnika‟, obezakonjenog dvojnika ili problematičnog „mlađeg brata‟, bliskim predstavama o ličnoj senci u Jungovoj psihologiji. Kao i u Jungovim teorijama, i u Konradovoj koncepciji jastva susret sa senkom destabilizuje ego i uzrokuje krizu svesnog stava, ali može dovesti i do moralnog uvida u produbljenje samospoznaje, što su značajne teme Konradovog stvaralaštva.

Biljna ishrana u funkciji zdravlja i šireg prosperiteta čoveka.