DOMAĆE KNJIGE

Matematika o kojoj se govori u ovoj knjizi se veoma razlikuje od matematike koju smo učili u školi. Ovo je potpuno drugi svet, mnogo lepši i uzbudljiviji. Nije samo logičan već i kreativan, ispunjava zadovoljostvom koje vodi u neku vrstu zavisnosti. Osoba postane opčinjena brojevima, svuda i u svemu ih vidi i misli o njima, povremeno ih sanja…

Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života.Život i smrt su nespojivi antipodi iz čije borbe kao pobednica, na kraju uvek izlazi smrt. Život je trajanje, smrt je prekid tog trajanja. Život je radost i energija; smrt je razaranje, tuga i uništenje. Tanku, zamišljenu liniju koja ih istovremeno spaja i razdvaja ne možemo da vidimo ali je osećamo i naslućujemo. Preko te imaginarne linije, nema više NIČEGA.Zašto je mnogima smrt uvek neka vrsta skandala? Zašto ovaj, tako prirodni događaj, pobuđuje strah i užas među onima koji ga svedoče? Budući da je ovaj prirodni fenomen naša izvesnost, gotovo uvek se doživljava kao slučajnost?Zašto je čovek iznenađen svaki put kada živi čovek umre, kao da se to događa svaki put po prvi put?U tom pogledu, knjiga SMRT postavlja mnogobrojna pitanja, pokušava da dâ odgovore, ali i naglašava da zaista može umreti jedino onaj koji je zaista i živeo, ma kako to shvatili.

Vladimir Jankelevič (Burž, 31.08.1903 – Pariz, 6. 06. 1985,) francuski filozof i muzikolog. Rođen je u porodici ruskih jevrejskih intelektualaca koji su pobegli od antisemitskih pogroma u njihovoj zemlji. Njegov otac, Samuel, bio je jedan od prvih prevodilaca Sigmunda Frojda u Francuskoj; Takođe je za časopise filozofije prevodio Hegela i Šelinga.Jankelevič je počeo da studira filozofiju 1922.na École Normale Supérieure u Parizu, kod profesora Bergsona, koja je bila u rangu magistarskih studija i koju je završio 1924. godine. Od 1927. do 1932. radio je na francuskom institutu u Pragu, gde je doktorirao na temu Šelinga. Vraća se u Francusku 1933, gde je predavao na Lycée du Parc u Lionu i na univerzitetima u Tuluzu i Lilu. Godine 1941.pridružio se francuskom Pokretu otpora. Nakon rata, 1951.godine, izabran je za profesora na katedri Filozofije morala na Sorboni, i tu je ostao do penzionisanja 1977.Poznati su ciklusi njegovih predavanja: Hipokrizija, Nasilje, Ćutanje. Njegovo delo obuhvata dvadesetak naslova od kojih su najpoznatiji: Smrt, Paradoks morala, Muzika i neizrecivo, Ironija, Možeš li misliti o Smrti?

Sadrži i tekstove pesama Dž. Harisona na engleskom jeziku i prevode na srpski jezik.

Monografija „ESEJI O GRADU” je tekstualni zapis televizijskih narativa i nastupa Spasoja Krunića ranije emitovanih na nacionalnoj televizijskoj stanici, danas javnom servisu Srbije – RTS-u. Knjiga donosi šesnaest eseja – ličnih stavova autora izvedenih iz misli o gradovima u Srbiji, ali ponajpre Beogradu, gradu u kome živi i radi, ujedno univerzalno tematizovanih kroz niz pojava svakodnevno prisutnih u gradskom životu. „Eseji o gradu” nam donose i foto-razgovor urednika za svaki esej posebno. Šesnaest foto-razgovora, šesnaest mesta susreta autora i urednika, šesnaest tačaka preseka misli datih u dva različita narativa, nesumnjivo odgovaraju dijalektičkoj maksimi „ jedan se deli na dva”.

Iz predgovora:
„Čitalačka javnost svakako će se susresti u ovoj knjizi sa fragmentom hronike kontinuiteta Beograda i gradova Srbije, kao okvira izabranim temama koje prevazilaze lokalnu sredinu iz koje nastaju. Sasvim je moguće da neke stvari, sada nakon dve i po decenije, deluju kao opšte mesto, jer je neminovno ostvaren izvesni napredak. Ovo ne znači da su problemi na koje nam Krunić ukazuje prevaziđeni već, najčešće znači, da su normativno skriveni. Uostalom, praktični humanizam u našem svetu je pod stalnim pritiskom i bez izglednog rešenja. Zabrinjavajuća je aktuelnost Krunićevih zapažanja koje nam donose završeci njegovih eseja. Zato, ovde i sada, vredelo bi ponoviti jednu od njegovih pouka, a to je da „nema opravdanja za lenjost duha.”

Aleksandar Bobić

Izvor: http://www.arh.bg.ac.rs

Modeli, metode i epistemologije u modernoj i savremenoj muzici i umetnostima

Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti.

Pjer Burdije danas se smatra jednim od najpoznatijih i najuticajnijih francuskih sociologa druge polovine 20. veka. Ova knjiga nudi kratku kritičku biografiju Pjera Burdijea, u okviru koje se ističu načini na koji je intelektualna figura ovog autora formirana u akademskim diskursima, osvrt na najznačajnije koncepte koji se vezuju za teoriju datog autora, te eksplikaciju onih koncepata koji su nezaobilazni kada je reč o Burdijeovoj teoriji i pogotovo onih koji se tiču njegovog diskursa o kulturi i umetnosti. Posebna pažnja posvećena je recepciji diskursa Pjera Burdijea, sa ciljem ukazivanja na aktuelnost njegove teorije, ali i mehanizme konstruisanja mitske veličine ovog autora, zbog čega se ovde posebno razmatra kritika, odnosno, dekonstrukcija autorove pozicije u savremenoj nauci.