DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

„U zbirci Jalova jesen, koju čini devet pripovedaka, u središtu Mihailovićeve pažnje je zlehuda ljudska sudbina, s njenim retkim srećnim trenucima i sveprisutnom, potmulom nesrećom s kojom se životi njegovih junaka često okončavaju. Pripovetka Mijandroš i Belja, o prijateljstvu, neuspelom braku, 'srećnim' danima samoupravljanja, s potresno dočaranom bolešću koja tragično raspliće sve Beljine nevolje, pravo je malo remek-delo. To važi i za ostale priče u knjizi – nostalgični, starovremski Kratki prikaz života na carigradskom drumu (priča o Ćupriji), Ćevapčići i pivo (upečatljiv kamičak Mihailovićevog voždovačko-dušanovačkog mozaika), groteskna Besmrtna ljubav Plave Drame, tužna Utopljenica, dirljivi Najbolji prijatelj, potresni Parioničar, general i islednik, pa u bojama prirode okupana Jalova jesen i šaljivi Sveti Petar spasava Srbe…“ Aleksandar Ilić

„Kao i Mihailovićeva ranija ostvarenja, i pripovetke iz zbirke Jalova jesen nose pečat 'stvarnosne proze', iako se više u prvi plan ne postavlja način govora koji upadljivo odstupa od standardnog jezika. Pripovetka iz ove zbirke Najbolji prijatelj osobena je za pisca po tome što govori o razdoru čiji politički i etički raspon pripovedač u prvom licu, blizak autorskoj poziciji, shvata tek nakon smrti svog crnogorskog sapatnika. Pripovetka ukazuje na to da psihički pritisak kome je narator posle logorskog zatvora izložen i koji preti da ga odvoji i od najbližeg okruženja, zapravo nikada nije iščezao iz njegovog života.“ Robert Hodel

Pripovetka "Četrdeset i tri godine" prvi put u ovoj zbirci!

„U romanima i pripovetkama Dragoslava Mihailovića do uzvišenosti, do tragičnog osećanja života dolazi se sasvim prirodno, ne navođenjem apriornih argumenata izuzetnosti, nego opisom i dramatizacijom običnog, samog, gotovo anonimnog ljudskog postojanja koje u pripovednom činu dobija smisao, opštu važnost i izuzetnu umetničku vrednost.“ Mihajlo Pantić

„Postoji u prozi ovog pisca jedan lik, jedno lice, koje najlakše izmakne pažnji, uz Petriju, Ljubu Vrapčeta iz Tikava i druge poznate figure, a najizraženije u pripovetkama iz zbirke Uhvati zvezdu padalicu. To je neko ko je vrlo oprezan, ko se koristi književnim jezikom i ko nastoji na što preciznijem ocrtavanju onoga što je horizont njegovih uspomena, njegovih saznanja sveta, njegove patnje. Već od prve pripovetke 'Pas' reč je o nekome ko je samac, živi u užasnim materijalnim uslovima, opterećen nimalo veselim sećanjima, dakle, neko lice koje je u sasvim tamnoj, sumornoj auri. To lice ima svoje lirske motive, a u celoj zbirci Uhvati zvezdu padalicu pominje se neka kapija, verovatno u Ćupriji, negde u piščevom rodnom mestu, sa dva mlada jablana, nekad dva treperava i šuštava jablana, nekad i dve topole, koji daju melanholičan ton svim likovima i pričama iz ove knjige.“ Ljubiša Jeremić

„U književnosti postoji nešto što je univerzalno, što možemo označiti kao skup svih načina na koje se može slikati ljudska sudbina, složen skup kojeg posreduje tradicija u koju se upisuje svaki istinski značajan pisac. Dragoslav Mihailović se u tu tradiciju uključuje i postaje njen važan deo.“ Radivoje Mikić

Pripovetke u zbirci Preživljavanje Dragoslava Mihailovića potvrđuje pripovedačko umeće ovog pisca da jednostavnom, zanimljivom pričom kaže velike istine o životu. Mihailovićeve pripovetke u tematskom središtu gotovo po pravilu imaju junake koji rekapituliraju surovo životno iskustvo.