Autorka dobro zna da je bajka onaj izvorni lik pripovedanja koji očarava po sebi i kao (post)moderna Šeherezada nalazi smisao u samom činu pripovedanja. Ipak, za razliku od one prave Šeherezade, spisateljica neće skrivati svoj osećaj civilizacijskoh hedonizma i zato njene priče gotovo uvek sadrže bogatu mrežu intertekstualnih i šire, interkulturalnih relacija (književnost, slikarstvo, muzika i druge sfere umetnosti, odnosno duhovnosti uopšte, pojavljuju se ovde kao implicitni ili eksplicitni junaci). Ta eruditna nit, opet, ne lišava priče lirskog naboja, povremeno čak i poetske strukture...
