DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

„Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude ’on’. Okrećući stranice, on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci (’ti uobličeni delovi ništavila’) pričaju o onim ličnim istinama koje ’greju krv’. Pripovedaju, zapravo, svaki, o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.

Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda.“
– Nenad Šaponja, Politika

„U Pričama iz celog sveta Pištalo obilazi ovu kuglu od Nigerije do Beograda, od Las Vegasa do Kine. Rat je pohranjen u arhivi sećanja, ili ponegde neumoljivo stoji kao regulator odnosa, ali nije više središte. Ovoga puta, sa svešću onog koji je uvideo da se ’svugde svašta događa’, Pištalo obilazi svetsku galeriju likova, tu izložbu čudesa, i ne libi se da bude ciničan. Kao da je vreme tugovanja nad ništavilom prošlo, odnosno kao da se došlo do saznanja da ne vredi mnogo tugovati, da je svaka rezignacija jalova, pa onda dajte da se bar, gorko, nasmejemo.“
– Dragana Besara, Reč

ZBIRKE JUVELIRSKIH REČENICA!

„Pištalove knjige se čitaju kao poetski niz bez presedana u novijoj srpskoj prozi. Već Slikovnicom, svojom prvom knjigom, pisac je svoj svet, imaginarni 'Patetikon', sa nestvarnim likovima - senkama, u neodređenom vremenu, i u rasplinutom prostoru, gradio koristeći se svojevrsnim p(r)oezijskim postupkom.

Pištalovi prozni fragmenti Noći (ti 'putopisi kroz osećanja'), sklopljeni od vizuelnih impulsa jezika, izmiču parafrazi."
- Mihajlo Pantić

Izvorne emigrantske priče, pri čemu emigranti potiču iz različitih naroda i sa različitih kontinenata, a pričaju o svetu koji je stvarniji u prozi nego sam po sebi.

Čitalac, čitajući ove priče, privremeno prestaje da bude "on." Okrećući stranice on postaje neko drugi i tako živi mnoge živote. Čitanje tako postaje prvo i najvažnije od svih putovanja.

Sa ruba anegdote, katkad nagnuti nad samom provalijom sveta, Pištalovi junaci ("ti uobličeni delovi ništavila") pričaju o onim ličnim istinama koje greju krv. Pripovedaju o najbitnijim tačkama vlastite emotivnosti. Iza svake povesti, iza kaskadnog niza događajnog, otkriva se emotivnost kao potka celine. Smisao se, tako, otkriva u doživljenom, koje se predstavlja kao najfundamentalniji sloj stvarnosti.
U najpovršnijem dizajnu knjige vidimo, kroz jedan američki prozor, različite nacionalne mentalne enterijere, iz celog sveta, u koje su, kao u različita odela, obučene njene priče. Junaci, raznobojnim nacionalnim očima, posmatraju manje-više isti svet. Sažimajuću tačku preseka ovih stilskih vežbi literarnog listanja geografskog atlasa svi oni nalaze negde u mentalnom prostoru Amerike. Sama tematska mondijalistička šarolikost, koja prati ovo ljuljanje duša u zamci usamljenosti, viđena kroz naočari ironije, često biva razotkrivena u optici egocentričnosti bića i etnocentričnosti naroda

"Strip brz kao spot!"
"Ovo je zaista pesma."
KNJIGA KOJOJ NI SRCE MALOG PRINCA NE MOŽE ODOLETI

Književna i strip imaginacija, na jednom mestu, u noveli Korto Malteze, otvaraju istovremeno vrata i vidljivog i nevidljivog.
Ovaj romantični junak ("Odisej bez cilja, setni maneken epohe u kojoj elektricitet prekida doba senki, gusar koji u mreži meridijana traga za legendom") doplovljava na Haiti.
Odmah se suočava sa zlim silama predstavljenim u vidu lokalnog bosa, vlasnika svega i svačega u tom nesretnom mestu. Sukob je na život i smrt, a između njih su - nekoloko dana, lepotica Hermina, vudu magija, rat u Evropi, revolucija u Kini. Malteze ubija svog protivnika, mnogima je zbog toga lakše (barem trenutno), a on, kako to inače biva, odlazi. Posledice vudu magije oseća još neko vreme. Sve se to dešava u egzotičnom miljeu "afričke kulture u rasapu, preko koje je pošećereno hrišćanstvo"...

Koristeći kao pripovednu matricu poznatu istorijsku priču o Aleksandru Makedonskom i njegovom osvajanju sveta, lišavajući se dakle, faktora proznog iznenađenja, Vladimir Pištalo nam ustvari priča o pripovedanju samom i o tome kako literatura snove o moći i o besmrtnom uvek iznova ispisuje kroz preplet četiri vrste borhesovskih velikih priča - o potrazi i o povratku, o opsedanju grada i o žrtvovanju božanstva.
Na način moderne bajke, one koja podrazumeva čitalačko potonuće u mnoštvo pesničkih figura ili otrkrivanja drugačijeg sveta kroz oneobičene sinestetičke momente proznog pisma, Pištalo u deset poglavlja, ispripovedanih praktično u jednom dahu, ispisuje, naoko zaobilazno, onu vrstu stilskih vežbi koja za temu imaju dokazivanje postojanja pripovedača i njegove svesti.
Nova knjiga, povest ili novela "Aleksandrida", ili pak, kako sam pisac kaže, "saga o tome šta je svet i šta nije svet, gde on počinje, a gde prestaje", vraća ovog autora ka njegovim ranim proznim strategijama iz knjiga "Manifesti" (1986) i "Korto Malteze" (1987), odnosno ka ekspresivnom zaoštravanju pripovednog i ontološkog smisla kroz poetizovan unutarjezički rad na vlastitoj varijanti slikovnog pisma.