Dubok i opušten, elegantan i zezatorski, pesnički ritmičan, začudan – takav je Kajtezov novi roman Stalna postavka. U pozadini su i ratne devedesete i plejbojevska poprišta i tajni život grada nalik piščevom rodnom. Pred takvim kulisama promiču junaci kao utekli sa šekspirovskih i antičkih pozornica.
Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane, Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu, bavi uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja.
Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi, usredsređenih ili na ogoljeni, vulgarni realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja, pozicije pripovedača i proširenje samosvesti teksta, Kajtez identitet svoje proze tra`i u prostorima tzv. ²jezičkog narcizma².
Insistirajući na intonativnom u tekstu, za šta je fabula tek fasada, dakle, na zvukovima i značenjima jezika koji je, ustvari, glavni junak, pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju zahteva da se tekst ogleda sam u sebi.
Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog, on, u ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja, gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren u samu ravan saopštavanja, izmešten iz događajnosti.
