DOMAĆI AUTORI

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

Ovaj momak iz Bijelog Polja pokazao je svima kako se postaje srpski Hemingvej. - Mirjana Bobić Mojsilović

Potpuno gluv za politiku, štapske cenzure, strategiju i ratnu taktiku, opšte fraze i narodnooslobodilačke istine; on traga za istinom u čoveku. - Zoran Bogavac

Kao Hemingveja, davno, vuklo ga tamo gde je đavolski opasno. Tamo gde lopta ima ivicu. Njegovi ratni izveštaji iz Slavonije odmah su bili nešto drugo. Nije pisao O nego IZ (nije opisivao rat nego se kroz njega rat iskazivao). Bez patritičeskih naklapanja, daleko od moralističke hipokrizije, donosio je poruke onih koji su izginuli. Kroz njega su progovorile odsečene ruke, odrubljene noge, povađene oči. Kroz njega je progovorilo iščupano srce čoveka. Njegovi tekstovi su živi plač, ali muški, onaj od koga slepi progledaju a nemi progovore. Voleo je i „naše“ i „njihove“, a nije ih mnogo štedeo. Ni sebe nije štedeo. - Branislav Petrović

Nebojša Jevrić, boem i novinar, hroničar mraka velegradskog i ratni reporter, izokrenuti lord Bajron, pobunjenik protiv sveta i podanik književnosti, istrajno traga za znacima iskonske snage u čoveku, koja još uvek nije transponovana i razvodnjena institucionalnim oblicima življenja. Situacije kada je čovek izveden iz arhetipske saglasnosti života, ali i one kada intuitivnost i nagon za samoodržanjem grade sudbinski kontekst, okosnica su dramaturške zasnovanosti ove proze, njenog novog oblika na granicama stvarnog i čudesnog, u anegdotskom, ili u književno objektivizovanim somnambulijama urbanih prostora ili ratnih „polja smrti“, kojima su hodili i zapisivali svoje korake mnogi pisci i (arhi)volšebnici, po čijim se tragovima i Jevrić kreće. - Petar V. Arbutina