DOMAĆI AUTORI

Živopisan roman koji dočarava deo srpske istorije i izabrane istorijske ličnosti. Gavrilovićevo delo je, kako pisac objašnjava, zapravo o vremenu oko Drugog srpskog vojevanja, roman u sedam slika. Leksika romana je autentična, dinamičnost dijaloga doprinosi pripovedačkom razvijanju svake slike. Mentalitet učesnika, likova vojevanja i pripovedanja, osenčen pravoslavnim duhom, po mnogo čemu je deo naše karakterne baštine u kojoj su razboritost i nepokolebljivost prožete odlučnošću u dostizanju neizvesnog cilja i često začinjena zrnom osobene ludosti. U Zbegu ćemo čitati kakvi smo bili. Iako nije provokativan kao Dželat, prethodni autorov roman, ovaj je takođe zasnovan na dokumentima i kazivanjima, te nošen izvesnim poetskim ritmom, čija napetost dostiže tragički vrhunac u pretposlednjoj slici sa skokom sa stene trista nevinih devojaka u nabujalu i mutnu Moravu podno Kablara.

Opisani zbegovi, praćeni pojedinačnim i kolektivnim stradanjima, kao da doprinose artikulisanju nekog prauzornog zbega koji postaje deo čovekove egzistencije. Živeli smo i umirali u zbegovima, pa je tako možda i danas.

Mašta pisca u ovom izuzetno čitljivom romanu stvarala je s ljubavlju i predanim poznavanjem ljudi, događaja i predanja.

Roman o dželatu prvi je te vrste u srpskoj književnosti. Teška priča o ljudskom biću koje je postalo mašina za ubijanje. „Izvođač“ najmonstruoznijih radova priča o svom „poslu“ u ime ideje, „pravde“, s takvom mirnoćom kao da doista pripoveda po receptu „priča“ iz Hiljadu i jedne noći. Na to nam ukazuje i posve moderna struktura ovog jedinstvenog romana u srpskoj književnosti, koji dokumentarnim iskazima (da li su istorijski, ili su pak iz sveta modernog svetskog romana, filozofije, antropologije, etike itd.) prekida priču i pričanje i tako nam stvara privid o narativnom rukopisu koji jeste ispisivan kao da je reč o Šeherezadinom kazivanju. U izvesnom smislu, ta dokumentarnost kao da podseća na večnu temu, njena je neka vrsta istorije, od drevnih do modernih vremena; to je, prevashodno, istorija užasa jedne „ljudske duše“ koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak kazuje s jezivom strašću, s takvom ubedljivošću da vam se pri čitanju ledi krv. Priča je, dakle, autentična, pričalac je doista ispričao istoriju svoje „duše“ – od dželata do odgajivača cveća... (Gojko Tešić)