DOMAĆI AUTORI

Ovo je roman o ljubavi, ali i o svemu onome što ljubav nije. Ovo je roman o malim i velikim ožiljcima, onim koje nosimo duboko u sebi, praveći se da ne postoje, sve dok nas ne zabole toliko snažno da se moramo zagledati u njih. Ovo je roman o životu, koji uvek ima i Stranu A i Stranu B. Prikazujući psihološki portret glavnog junaka, autorka ocrtava mapu kretanja njegovih emocija, koja najčešće liči na lavirint. Istovremeno, ona nam tako omogućava da uočimo neraskidivu vezu između emotivnog i racionalnog dela čovekove ličnosti, kao i njihovu međusobnu uslovljenost. Roman je koncipiran tako da svako poglavlje nosi naslov određene muzičke numere. Zapravo, svaka ta pesma simbolički predstavlja narativ romana, u kojem pratimo životnu priču glavnog junaka, neprestano se pitajući može li čovek pronaći izlaz iz lavirinta u koji je ušao prateći eho sopstvenog glasa.

O autoru

Vanja Mandić Maravić rođena je 1981. godine u Puli. Po zanimanju je lekar, specijalista psihijatrije, sa skoro dvadeset godina iskustva. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na temu poremećaja iz spektra autizma. Učestvovala je u pisanju nekoliko monografija i većeg broja naučnih radova iz oblasti psihotičnih i neurorazvojnih poremećaja. Psihoanalitički je psihoterapeut pod supervizijom. Živi u Beogradu sa suprugom i sinom. Ovo je njen prvi roman.

Ležali smo na krevetu te letnje noći, u mraku, dok je promaja u starom stanu pravila buku. Čuli su se blago jezivi zvuci, kao da se neko šunja. Star parket je škripao, zavese su se jogunasto povijale na promaji, svetlost nam je pružala jedino mesečina koliko joj je okvir prozora dozvolio a nago telo bilo je zagonetno osenčeno. Ana me je, valjda inspirisana okruženjem, upitala: „Šta ako razbojnik uđe i ubije te?“ Kao odgovor munjevito sam predložio: „Uhvati ga za ruku i u mojoj toploj krvi vodite ljubav. Bar ćeš imati izgovor što si se predala. Borba za život te naterala tako da postupiš. Usput, priznala si mi kako si maštala o zagrljaju potpunog neznanca sa kojime ni reč nisi prozborila.“ Podrazumeva se da mi nikad nije priznala želju da se poda neznancu, začikavao sam je. Vrtela je glavom, negirala nemo predlog, i nakon osmeha napomenuo sam dok je pućila usne: „Možda se tu odmah stvori i novi život umesto starog i preuzme moje mesto u šarenom nedokučivom sklopu.“ Razrogačila je oči, zabezeknuta, i odgurnula me rekavši da sam morbidan, ali naslutio sam zadovoljna ocenom zasluženom na testu. Podsetio sam je da je ona prva imala ubilačke ideje, na šta je rekla: „Ja sam se samo šalila a ti si lud...“