DOMAĆI AUTORI

Rođen je 1949. godine, diplomirao književnost. Pesnik, konceptualista, esejista, romansijer, kritičar, antologičar, prevodilac. Dobitnik je nagrada za najbolju knjigu poezije, pozorišnu kritiku, roman, knjigu godine, autorski opus, životno delo, doprinos kulturi, očuvanje lepih umetnosti. Radio kao novinar, urednik časopisa i edicija, pozorišni kritičar, lokalni funkcioner i međunarodni kulturtreger.
Objavio romane Purpurna dekada, 2020, Španska čizma, 2021, Paklena putarina, 2022.
Prevođen, zastupljen, biran, postavljan itd.
Živi u Novom Sadu.

Dok većina bezbedno pripoveda, Kopicl fatalno zaigrano piše, propisuje, ukršta, izmešta iz uobičajenog i napreže jezik, tematske dominante, vremenske ravni, neuhvatljive ćudi i obrise junaka svog romana, ne prezajući da usred igre naprečac menja žanrovski kod i dru-gu zanatsku opremu. Tako jezički relaksirana i tematski razigrana materija Krtica, vedro le-vitira između urbanih grehova današnjice i hiperbolizovane slike najbliže nam budućnosti, otkrivajući sliku grada kao organizma u nestajanju pred nezajažljivošću građevinskog lobija i inertnom samodovoljnošću lokalne politike. Dabome, u pitanju nije polit-aktivistička studija već živim ljudskim iskustvom protkan pa romaneskno zakovitlan futurološki upitnik s aromom prepoznatljivih gradskih dešavanja u kojima briljiraju ili tek oponiraju tipično naši lideri i liderčići, žestoki momci i nežne dame, investitori nadzemnih grdosija i podzemni popovi, kao i brojna čudesa s kojima se iz dana u dan sve lakše saživljavamo. Ne bez primesa distopijskog filinga, Krtice su, uz sve već istaknuto, i zavidan jezički poligon svakojake travestije, humora, neverovatnih, gotovo snovnih obrta i rešenja, kakvima se ni u snu nismo nadali. Kamoli u knjizi. Ali smo ih ovde dobili, i to na veoma čitljivoj, fino složenoj književnoj tacni. Pa ko voli – nek izvoli.

Meridijanski softkor

Šta je svet, ta ravna ploča po kojoj se nesigurno krećemo dok ne dorastemo dovoljno da sednemo u avion? Ili, šta je svet, ta nerazumljivo lebdeća kugla iznad čije nevidljivo zakrivljene zemljano-vodene površine letimo u avionu, nadajući se da će nas taj izum još jednom rutinski spustiti na zemlju? To jest na ravnu, uredno popločanu površinu piste? Kad čovek ne razmisli ozbiljno, tu se naizgled sve vrti oko nekakve ploče, ponajviše ploče s nečujnom melodijom naše čežnje ili potrebe da ne budemo tu gde jesmo…

U ovom urnebesnom „kongresnom“ putovanju na Daleki istok, u Zemlju izlazećeg sunca, glavni junak proći će kroz vatru, vodu, zemlju i vazduh da bi se odao izazovima konferisanja, novih susreta, izleta, koktela, nenadanih žurki i drugih iznenađujućih priključenija koja prate ovakve međunarodne susrete na svim meridijanima.

I u novom romanu Vladimir Kopicl na duhovit način, u brojnim asocijativnim nizovima, poigrava se i žargonom savremene tehnološke ere i nastojanjem današnjeg sveta da, u senci velike politike, ispituje koncepte zbližavanja i upoznavanja sa različitim kulturama, navikama i običajima. U tome mu je od pomoći ne samo sopstveno iskustvo nego i mudrost i veština da šaljivo i nepogrešivo sažme i razobliči sve mene i smešne vidove današnjeg globalnog sela...

Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život.

Leto. Kraj sedamdesetih. Dvoje mladih Jugosloveпa, koji пisu baš zajedпo, ali пisu пi sasvim odvojeпi, odlaze u austrijsku пјu ejdž i eko komuпu kako bi iskusili istiпsku slobodu. Nakoп početпog oduševljeпja ubrzo shvataju da i u zemaljskom raju bez muke пеmа пauke, da slobodпa ljubav пiје lišeпa posesivпosti i da se za pravi biozalogaj mora пesto i istrpeti.

Posle mпogobrojпih urпebesпih peripetija, pomalo zbuпјеп i uvek vedar, glavni juпak vratiće se u rodпi grad i пastaviti sa svakodпevпim životom. Sve dok mu па vrata пе zakuca dečak Og, čiju majku пiје video još od komuпarskih dапа. Njih dvojica ćе morati da је пađu. Ili da se пekako sпađu.

„Vladimir Kopicl, jezički akrobata u oblaku opijata, пarezao је па mikročip jedaп juпački romaп-ekskurziju о silasku u Zeleпu Zajedпicu, о ratovaпju kompota i komposta, о hipi komuпi паd kojom lebde oblaci očekivaпja iz kojih пikad пеćе pasti kiša razočaraпja. Posle ostaviпske rasprave о nasleđu istorije bitпika i hipika, ovom romaпu pripala је magičпa krpa sеćапја, iz koje vrcaju radost, duhovitost i blagost.“ – Vladislava Gordić Petković