DOMAĆI AUTORI

Romansirano svedočanstvo o sudbini dece sa Kozare

Posle Austrijanke, potresnog romana o Diani Budisavljević, Zoran Milekić je naslikao portret dece koja su preživela rat odvojena od porodice i u strepnji da više nikada neće videti roditeljski dom.

Kozara, 1941. Dve porodice beže od ustaša, Nemaca, smrti i neizvesnosti. Žene se ne odvajaju od dece dok muškarci traže zaklon i hranu. Nemila su vremena, treba spasti goli život. Svoj i život dece.

Dragoje, Jelena i Mika glavni su junaci ove priče. Prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika. Neki su čekali dve, neki tri godine, neki nisu ni dočekali sreću ponovnog okupljanja.

Ovi mali heroji morali su da budu mudri i strpljivi. Istinita priča o njima svedočanstvo je o veličini dečje nade i snage u teškim vremenima. I opomena da se ovakve priče ne zaborave.

„Kroz potresnu sagu o deci iz Drugog svetskog rata s Kozare, Milekić nam ispreda roman o neslobodi, univerzalnu priču o zlu i lažima, bežanju od nasilne smrti, logorima i kasnijem pristajanju na uslovnu slobodu – pod drugim imenom i u tuđoj konfesiji – ili pod svojim imenom ali bez vidljive verske i nacionalne određenosti u javnom prostoru dugog vremena bezbožničke idolatrije, koje je usledilo u čitavim decenijama posle stradanja.“ – Nebojša Jovanović

„I ovaj roman Zorana Milekića o sudbini dece logoraša, koja su zahvaljujući podvigu Diane Budisavljević i njenih saradnika preživela pakao Jasenovca, otima tu tragičnu i obavezujuću činjenicu od zaborava i doprinosi kolektivnom sećanju na zlo koje se obrušilo na jedan narod. Suočen sa istinom koju je spoznao, autor ostavlja neizbrisiv trag o vremenu, i živote svojih junaka urezuje u svest potomaka.“
– Tihomir Stanić

„Zoran Milekić, čuvar sećanja, još jednom nam otkriva tajne, kopajući po starim, nikada nezaraslim ranama. Ali neke rane i ne treba da zarastu – jer nam pokazuju da smo živi i da nismo zaboravili. Trudio sam se da se ne zaplačem. Stvarno sam se trudio... Nisam uspeo.“ – Branislav Janković

Roman o Diani Budisavljević, zaboravljenoj heroini Drugog svetskog rata

Kasno proleće 1942, gluvo doba noći. Na sporedni kolosek zagrebačke železničke stanice pristiže transport stočnih vagona krcat srpskim ženama. Odlaze na prisilni rad u Nemački Rajh. Pored šina razapet je šator Crvenog krsta. Sredovečna Austrijanka Diana Budisavljević Obekser deli im čaj i nešto hrane. Danima i nedeljama muči je isto pitanje: gde su deca? Ona koja su preživela ustaške pokolje odvojena su od majki i očeva i prepuštena sebi.

Posle mnogo traganja Diana Budisavljević saznaje da su u Staroj Gradišci, ispostavi zloglasnog logora Jasenovac. Upornošću i nadljudskim naporom sa grupom svojih saradnica uspeva da prodre u tu fabriku smrti. Tog vrelog letnjeg dana 1942. susreće se s prizorima iz pakla. Vrhovni zapovednik Maks Luburić naređuje joj da hitno napusti logor.

Dece je mnogo, a vremena za njihovo izbavljenje malo. Diana je odlučna, prekršiće sve Luburićeve naredbe jer zna da je akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora smrti zapravo akcija spasavanja čovečnosti iz životinjskih kandži zla.

„Zahvalnost i divljenje koje podvig Diane Budisavljević budi inspirisali su Zorana Milekića da ovim romanom doprinese očuvanju uspomene na ovu izuzetnu heroinu. Verujem da će roman Austrijanka zbog filmičnosti biti pretočen u potresnu televizijsku seriju o ženi za koju decenijama nisu znali čak ni oni čije je živote otela iz surovih kandži smrti i spasla ih kad spasa i nade nigde nije bilo.“ Tihomir Stanić