DOMAĆI LJUBAVNI ROMAN

Priča o iskupljenju i ljudima koje može spasti jedino ljubav.

Čim ga je ugledala na vratima, i kad je sekund kasnije shvatila da je on ne prepoznaje, bila je poražena.

Ali i tračak pobede našla je upravo u tome što nije morala da ustukne, što je mogla da se prema njemu ponaša kao prema Džoniju, anonimnom pastuvu sa televizijskog kajrona koga je pozvala, kao što je poslednjih godina zvala razne Đavole, Kamiondžije, Drvoseče ili jednostavno Đoke koji su ostavljali svoje telefone svuda po društvenim mrežama, muškarce koje je pronalazila po Tinderu i sa kojima je išla da se nađe negde, bilo gde, osigurana porukama u svom telefonu, da sa tim nebitnim, nepoznatim muškim telima, nahvatanim nasumice, ubije sve one izdaje koje su je bolele.

Ona više nikada neće biti povređena, ni ostavljena. Nikada.

Životne priče šestoro junaka ovog romana ispreplešće se i zauvek promeniti za sedamdeset dva sudbonosna sata. Primorani da pogledaju životu u oči, moraće ili da ga prigrle ili da zauvek ostanu osujećeni u svojim težnjama. Sazvežđe svitaca je zbirka melanholije, nade i burnih osećanja, koja će vas zagrliti čvrsto i neće vas puštati dok vam ne izmami suzu, nostalgiju, tugu, širok osmeh i uzdah olakšanja. Mirjana Bobić Mojsilović nikada ranije nije pisala ovako bogatim potezima pera.

„Neuzvraćena ljubav nije i uzaludna.“

Roman o ljubavi, ljubomori i sumnji.

Prošlost ne može da se promeni, ali – može da se opiše! Možda sam hteo da joj se, na kraju, kad ja imam poslednju reč, ja, mali tihi Kornelijus, napokon osvetim pisanjem, a ipak, ipak sam je voleo, ispalo je da je sa svakom novom pričom volim sve više.

Bila je zanosna. Bila je nesvakidašnja. Bila je sve što je voleo. Nakon njene smrti ostala je samo ogrlica od poludragog kamenja koju on nije smeo da dodirne. Oduvek ga je morila sumnja da je svaki kamen na toj ogrlici predstavljao po jednog njenog ljubavnika.

On je očajan, izneveren muž kojem je jedino preostalo da proučavajući to kamenje (ahat, karneol, akvamarin, lapis lazuli, tirkiz, mesečev kamen, koral…) odgonetne njene tajne ljubavi, ispiše svoju ljubavnu priču i ponovo se sjedini sa svojom voljenom.

„Da li je ovo moja autobiografija?“ M. B. M.

„Hoću da kažem da smo svi mi, nečiji junaci. Kapiraš? Da su naši životi, romani u nastajanju... Da se tamo gore“ – Zoran pokaza prstom na zvezdano nebo – „smišljaju zapleti i raspleti. Da ponekad nema logike, ali pomaže priči… Da su smrti i rađanja, i tragedije i sreće, stvar trenutnog raspoloženja onog univerzalnog pisca“ – Zoran ponovo pokaza prstom na nebo, i leže na pesak – „koji poznaje sve žanrove…“
„U kom žanru si ti?“

Zoran i Milena su pisci. Nekada su se voleli. Sada o toj ljubavi žele da razgovaraju, ali ne mogu. Zato oboje, svako za sebe, pišu o njoj. Nižu se stranice o toj njihovoj nemogućoj, dugogodišnjoj ljubavi, na kojima se pojavljuju iste anegdote, iste slike, pa čak i poneka ista rečenica.

Da li je njihova želja da ih čitaoci vole veća od jedne obične ljubavi? Da li je pisac mali sujetni bog, da li je pisanje – trijumf osvete, ili vid psihoterapije? Šta se desi kada se literatura i stvarnost prepletu na neverovatan način?

Ljubavni roman o pisanju ljubavnog romana.

Ja sam od onih za koje važi samo jedna jedina ljubav u životu. Ono od čega panično bežite, stigne vas. Strah je kao senka. Uvek ide za vama. Jedino noću, poverujete da ste se oslobodili…

Četiri žene, četiri glumice koje vode potpuno različite živote, iznenada se spajaju u istoj tački, kada dobiju poziv da dođu na snimanje probnih scena za film čuvenog reditelja Borisa Pavlovića. Nađa, Ana, Jelena i Una u potrazi za jednom jedinom rečenicom koja daje smisao svakom životu, putuju na Sveti Stefan da izgovore monolog svog života. Svoje račune svodi i taj fatalni muškarac, reditelj Boris Pavlović. Da li je režiranje života ponekad nesebična rabota? Da li laž može biti plemenita? Da li je jedna rečenica dovoljna? I da li, kad lažljivac kaže da laže, on govori istinu, samo su neka od pitanja kojima se bavi ovaj roman. Jer ono što znamo jedni o drugima, uvek je tako malo, samo nekoliko reči, baš kao što kaže pesma Arsena Dedića.

Kad već nisam umetnik, bar da budem umetnost.

Zašto svaka žena želi da bude ovekovečena?

„Dok je gledala njegove slike, Bek je gledao u njen vrat, u tanki vrat svoje nove muze, u malu šljivu koju su ostavila neka tuđa pohotna usta, i poželeo je da je poljubi, ali to nije dolazilo u obzir, nikada ništa nije imao ni sa jednom ženom pre nego što završi radni deo posete, to bi pokvarilo stvaranje, razblažilo seme inspiracije, potrošilo strast za kojom je vapilo njegovo platno.“

Gospodin Pogrešni Mirjane Bobić Mojsilović roman je o slikaru, narcisu, ljubavnicama, o slikama, umetnosti, čudnom prijateljstvu. O sebičnosti. O strahu od ljubavi, strahu od vezivanja i strahu od smrti. Slike nagih žena na izložbi u Beogradu otvaraju riznicu priča o erosu i tanatosu, o promašenim ljubavima i jednom uspešnom i usamljenom životu umetnika koji je voleo svoja dela više od svojih muza.

"Mora da sam svih ovih godina bila uspavana lepotica, i pojela sam bila, očigledno, otrovnu jabuku. Ne znam ko mi je uvalio tu otrovnu jabuku? Mama? Škola? Svi muškarci u mom životu? Aleksandar, moj bivši muž? One uzaludne ljubavi koje su došle posle njega? Ideologija levice na kojoj je odrasla cela moja generacija, da niko ne treba nikoga da vodi? Tito? Nebitno je sada. Sada znam. Sada doživljavam prosvetljenje. Gde su otišle one penzionerke, da im kažem da stvarno ne mrzim muškarce?
Shvatila sam, napokon! Radi se o nečem drugom.
Feminizam ubija romantiku. Feminizam ubija velike muške poteze. Feminizam je sranje!
Da me niko ne čuje, to je jedno veliko sranje.
Hoću da dođeš po mene, uhvatiš me za ruku i odvedeš me negde, i da ne znam gde, samo da žmurim i ti da me vodiš, da prvi put u životu osetim kako je to biti prava normalna žena."

Uzbudljiva, duhovita i potresna priča o ljubavi, ljubomori, padu i ustajanju, o gubitku i ponovnom osvajanju vlastitog života. Ovo je knjiga o strahu i drhtanju, buci i besu, o popuštanju, slabosti i snazi, o jakoj ženi koja sreće jakog muškarca i prepušta mu se.