Proizvodi

Priča o iskupljenju i ljudima koje može spasti jedino ljubav.

Čim ga je ugledala na vratima, i kad je sekund kasnije shvatila da je on ne prepoznaje, bila je poražena.

Ali i tračak pobede našla je upravo u tome što nije morala da ustukne, što je mogla da se prema njemu ponaša kao prema Džoniju, anonimnom pastuvu sa televizijskog kajrona koga je pozvala, kao što je poslednjih godina zvala razne Đavole, Kamiondžije, Drvoseče ili jednostavno Đoke koji su ostavljali svoje telefone svuda po društvenim mrežama, muškarce koje je pronalazila po Tinderu i sa kojima je išla da se nađe negde, bilo gde, osigurana porukama u svom telefonu, da sa tim nebitnim, nepoznatim muškim telima, nahvatanim nasumice, ubije sve one izdaje koje su je bolele.

Ona više nikada neće biti povređena, ni ostavljena. Nikada.

Životne priče šestoro junaka ovog romana ispreplešće se i zauvek promeniti za sedamdeset dva sudbonosna sata. Primorani da pogledaju životu u oči, moraće ili da ga prigrle ili da zauvek ostanu osujećeni u svojim težnjama. Sazvežđe svitaca je zbirka melanholije, nade i burnih osećanja, koja će vas zagrliti čvrsto i neće vas puštati dok vam ne izmami suzu, nostalgiju, tugu, širok osmeh i uzdah olakšanja. Mirjana Bobić Mojsilović nikada ranije nije pisala ovako bogatim potezima pera.

Ovako je sve počelo...

Misli su joj bile zbrkane, i čak i dok je palila sveće za drage pokojnike, mislila je samo o tome da nekog ne zaboravi, nije mislila ni o kome posebno, ređala je imena kao da su na nekom spisku, molila se paušalno, „daj im, Bože, večni mir“, i onda, mislila je o ručku, o tome kome sve treba da se javi, i o tome koje će želje da zamisli dok bude palila sveće, gore, za žive i za život, za želje, kojih je imala mnogo, toliko mnogo da ih je skupljala po ustima kao rasute perle, da neku slučajno ne izgubi.

Ovako je sve počelo. Na ulicama uzavrelog grada, na nekoj plaži, u frizerskom salonu, na svim mestima ove zbirke priča već su se negde u prolazu nazirali junaci budućih romana Mirjane Bobić Mojsilović. Sada, četvrt veka kasnije, osvežena i obogaćena sa devet novih priča, ova riznica svakodnevnih čuda, večnih sudbina malih ljudi, nepretencioznih osećanja koja nas rastaču i stvaraju iznova nas podseća zašto čuvamo, volimo i nerado pozajmljujemo ali rado prijateljima poklanjamo knjige Mirjane Bobić Mojsilović.

„Neuzvraćena ljubav nije i uzaludna.“

Roman o ljubavi, ljubomori i sumnji.

Prošlost ne može da se promeni, ali – može da se opiše! Možda sam hteo da joj se, na kraju, kad ja imam poslednju reč, ja, mali tihi Kornelijus, napokon osvetim pisanjem, a ipak, ipak sam je voleo, ispalo je da je sa svakom novom pričom volim sve više.

Bila je zanosna. Bila je nesvakidašnja. Bila je sve što je voleo. Nakon njene smrti ostala je samo ogrlica od poludragog kamenja koju on nije smeo da dodirne. Oduvek ga je morila sumnja da je svaki kamen na toj ogrlici predstavljao po jednog njenog ljubavnika.

On je očajan, izneveren muž kojem je jedino preostalo da proučavajući to kamenje (ahat, karneol, akvamarin, lapis lazuli, tirkiz, mesečev kamen, koral…) odgonetne njene tajne ljubavi, ispiše svoju ljubavnu priču i ponovo se sjedini sa svojom voljenom.

„Da li je ovo moja autobiografija?“ M. B. M.

„Hoću da kažem da smo svi mi, nečiji junaci. Kapiraš? Da su naši životi, romani u nastajanju... Da se tamo gore“ – Zoran pokaza prstom na zvezdano nebo – „smišljaju zapleti i raspleti. Da ponekad nema logike, ali pomaže priči… Da su smrti i rađanja, i tragedije i sreće, stvar trenutnog raspoloženja onog univerzalnog pisca“ – Zoran ponovo pokaza prstom na nebo, i leže na pesak – „koji poznaje sve žanrove…“
„U kom žanru si ti?“

Zoran i Milena su pisci. Nekada su se voleli. Sada o toj ljubavi žele da razgovaraju, ali ne mogu. Zato oboje, svako za sebe, pišu o njoj. Nižu se stranice o toj njihovoj nemogućoj, dugogodišnjoj ljubavi, na kojima se pojavljuju iste anegdote, iste slike, pa čak i poneka ista rečenica.

Da li je njihova želja da ih čitaoci vole veća od jedne obične ljubavi? Da li je pisac mali sujetni bog, da li je pisanje – trijumf osvete, ili vid psihoterapije? Šta se desi kada se literatura i stvarnost prepletu na neverovatan način?

Ljubavni roman o pisanju ljubavnog romana.

Ja sam od onih za koje važi samo jedna jedina ljubav u životu. Ono od čega panično bežite, stigne vas. Strah je kao senka. Uvek ide za vama. Jedino noću, poverujete da ste se oslobodili…

Četiri žene, četiri glumice koje vode potpuno različite živote, iznenada se spajaju u istoj tački, kada dobiju poziv da dođu na snimanje probnih scena za film čuvenog reditelja Borisa Pavlovića. Nađa, Ana, Jelena i Una u potrazi za jednom jedinom rečenicom koja daje smisao svakom životu, putuju na Sveti Stefan da izgovore monolog svog života. Svoje račune svodi i taj fatalni muškarac, reditelj Boris Pavlović. Da li je režiranje života ponekad nesebična rabota? Da li laž može biti plemenita? Da li je jedna rečenica dovoljna? I da li, kad lažljivac kaže da laže, on govori istinu, samo su neka od pitanja kojima se bavi ovaj roman. Jer ono što znamo jedni o drugima, uvek je tako malo, samo nekoliko reči, baš kao što kaže pesma Arsena Dedića.

Priča o povratku sebi

Sve je bilo kao i obično, život se nastavljao. Još jedan običan dan. Skinuo sam se go, izašao u baštu i skočio u bazen. Plutao sam. Bila je to scena kao iz Getsbija. Da je neko došao da me upuca u potiljak, kao u romanu, ništa se ne bi promenilo. Bio sam mrtav.

Gladni smo ljubavi i gladni pažnje. Gladni smo uspeha… A najveća od svih gladi savremenog sveta upravo je glad za novcem.

Ovo je roman o svim našim gladima, o čoveku koga svi poznajemo i na koga svi pomalo i ponekad ličimo. A on je oduvek želeo da bude neko drugi. Ovo je priča o beogradskom Getsbiju koji je živeo u iluziji ne samo da će osvojiti Dejzi svoje mladosti već i da veliki novac znači veliku sreću.

i druge pesme

„Poezija je upravo dokaz života. Ako vaš život dobro gori, onda je poezija – pepeo.“ Leonard Koen

„Poezija je siroče tišine. Reči nikada ne mogu biti jednake iskustvu koje stoji iza njih.“ Čarls Simić

„Čitam poeziju da bih sačuvala vreme.“ Merilin Monro

„Naježila sam se. Ne znam kako i zašto. Nije mi bilo hladno. Je l' prošao neki duh? Ne, to je bila poezija.“ Silvija Plat

„Poezija je destilovani život.“ Gvendolin Bruks

Proživite poeziju Mirjane Bobić Mojsilović.

Nastavak bestselera Happy End.

A šta ide posle Happy Enda?

Izgledao je kao da je hteo da kaže nešto drugo, kao da je hteo da kaže, „Ljubo, drži se, život je kurvin posao“, ili nešto u tom stilu, kao da je video da mogu svakog časa da prsnem. Ali, samo je namignuo, i njegova niska prilika, sa zadignutom kragnom mantila i kesom u ruci, samo se polako spustila niz stepenice.

Ovoga puta, brodolomnik sam bila ja.

Ljuba je razvedena profesorka. Bivši muž i sin joj sada žive u SAD. Ona je u Beogradu, sama. Jer Đorđe ima svoje „bubice“ i više nije tu. Ljuba se bavi prevođenjem, a potajno i piše. Ali neće objaviti roman pod svojim imenom. A onda se desi potpuni obrt. Pravi happy end. Baš kao u priči. Bude, majke mi, bajka.

Kroz galeriju urbanih likova Mirjana Bobić Mojsilović nam pokazuje koliko su dvoličnost, lažna prijateljstva, licemerje i međusobne podvale deo našeg života.

Svima je potreban srećan kraj.

Ali on je stvarno otišao. I ja sam čekala, a nisam bila svesna da čekam, ni šta čekam, ni zašto čekam, jedino što sam u dnu svoga srca znala jeste da je nemoguće da se ova neobična priča završi tek tako. Napisao mi je pismo, ispričao svoj život, i ostavio me da večno tugujem.
Ne, to je nemoguće.

Ljuba ima četrdeset godina, propali brak, depresivna je i usamljena je, ima paničan strah od starenja i izgubljenog vremena, ali je i dalje nepopravljivo romantična.

Đorđe je čovek koji je sposoban da voli, on je pisac, ali je i ubica.

Ovo je priča o idealnom muškarcu, o knjigama, čitanju, o potrazi za piscem jednog romana koji menja živote glavnim junacima. Ovo je priča koja se završava happy endom.

Kad već nisam umetnik, bar da budem umetnost.

Zašto svaka žena želi da bude ovekovečena?

„Dok je gledala njegove slike, Bek je gledao u njen vrat, u tanki vrat svoje nove muze, u malu šljivu koju su ostavila neka tuđa pohotna usta, i poželeo je da je poljubi, ali to nije dolazilo u obzir, nikada ništa nije imao ni sa jednom ženom pre nego što završi radni deo posete, to bi pokvarilo stvaranje, razblažilo seme inspiracije, potrošilo strast za kojom je vapilo njegovo platno.“

Gospodin Pogrešni Mirjane Bobić Mojsilović roman je o slikaru, narcisu, ljubavnicama, o slikama, umetnosti, čudnom prijateljstvu. O sebičnosti. O strahu od ljubavi, strahu od vezivanja i strahu od smrti. Slike nagih žena na izložbi u Beogradu otvaraju riznicu priča o erosu i tanatosu, o promašenim ljubavima i jednom uspešnom i usamljenom životu umetnika koji je voleo svoja dela više od svojih muza.

Druga strana priče.

Ako ste voleli Azbuku mog života, obožavaćete roman Muška azbuka.

Ali, sada mi se stezalo grlo. Uznemiren sam kao nikada, i ovo mi nije trebalo. Pomislio sam, ponovo, bolje je da budem pizda, kakvom me verovatno ionako smatra, najlakše je biti pizda, život je ionako jedna niska pizdunstava uglavnom, bolje bi bilo da nas oboje poštedim sranja, emotivnih ispada, stida. Izbegneš krivicu, to valjda svako radi? Nije li život ponekad, kad se sve ogoli, samo to? Izbegavanje krivice? Jednostavno, organizuješ sebi život tako da bude što manje komplikacija.

S, kao seks, kao sinoć, kao sutra, kao smrt, kao suze.
S, sjebao sam nam živote, svima.

Roman za sve ostavljene i za one koji ostavljaju. Za prevarene i one koji varaju. Roman o braku, ljubavi, izdaji, kukavičluku, strahu, mržnji i kolebanju.

Ko traži, naći će...

Jedan vetropir, jedna obična žena, jedna slavna književnica – junaci su ove priče koja prati tri naizgled potpuno različite sudbine, koje, međutim, imaju nešto zajedničko. Svi oni prolaze kroz život bez istinskog suočavanja sa pitanjima ko sam, šta želim, kuda idem i da li moj život liči na onaj o kojem sam sanjao.

Da li uspomene mirišu, da li je uspeh kao ksanaks, da li je Ada beogradski Varadero, i šta je to što sve troje junaka traži pročitaćete u ovom modernom i veoma uzbudljivom romanu, u kojem svako može da prepozna i deo svoje sudbine.

P, kao panika. Drhtim. Pariz. Poslednji tango u Parizu. Zamišljam da je mrtav, da leži tu, u dnevnoj sobi: Marlon Brando kleči kraj odra svoje voljene neverne žene i priča joj. P, preživeću. P, kao priča. P, kao pričest. Kao plač. S, strah. Snovi, sin. N, neizvesnost. K, košulje, njegove košulje, ispeglane. P, pakovanje. Peglanje. Z, zauvek. ’Ovaj put zauvek’, kao u onoj pesmi. Z, zbogom. Zvaću te. K, kofer, samsonajt. Kravate. O, oprosti.

U, umreti, uvek, uvuci kragnu. Uvrede.

T, telefon. "Doći ću predveče", rekao je, "ako ti odgovara, da uzmem svoje stvari."

R. Razmislio je, tako je rekao, za sve je bolje da ode.

Za nekoliko sati, doći će, da bi otišao. Strah me je, sada, kad smo se dogovorili, odjednom, strah me je da ga vidim, ponovo, oči u oči, dok ulazi, dok mu predajem kofer, dok uzima svoj život, spakovan i ispeglan. Strah me je da se ne rasturim od te nepodnošljive scene, samo od toga me je strah. Nije me strah od samoće.

Preživeću.

Roman Azbuka mog života mogao bi da bude azbuka svake žene – to je priča o ljubavi, planovima, razočaranju, rasturanju porodice, usamljenosti i pokušaju da se uhvati krpica sreće, da se izbegne proćerdano vreme među licima i viljuškama. Ali pre svega, ovo je priča o tome kako lako zaboravljamo da imamo čega da se sećamo i kako treba da se sećamo da ne bismo zaboravili ono što je važno.

Jedan od najvećih srpskih bestselera u poslednjih pedeset godina.

Dnevnik srpske domaćice, roman Mirjane Bobić Mojsilović, koji je do sada doživeo preko pedeset izdanja i preveden na italijanski, francuski i slovenački jezik, predstavlja svojevrsnu kolektivnu autobiografiju nekoliko generacija: ovo je knjiga za naše roditelje, nas i našu decu – romantično, duhovito i potresno svedočenje glavne junakinje Anđelke o srećnom detinjstvu u Titovoj Jugoslaviji, zbunjenoj mladosti osamdesetih, otkrivanju političkih strasti devedesetih i bolnom trežnjenju posle bombardovanja.

Roman koji se pamti i kojem se rado vraćamo.

"Mora da sam svih ovih godina bila uspavana lepotica, i pojela sam bila, očigledno, otrovnu jabuku. Ne znam ko mi je uvalio tu otrovnu jabuku? Mama? Škola? Svi muškarci u mom životu? Aleksandar, moj bivši muž? One uzaludne ljubavi koje su došle posle njega? Ideologija levice na kojoj je odrasla cela moja generacija, da niko ne treba nikoga da vodi? Tito? Nebitno je sada. Sada znam. Sada doživljavam prosvetljenje. Gde su otišle one penzionerke, da im kažem da stvarno ne mrzim muškarce?
Shvatila sam, napokon! Radi se o nečem drugom.
Feminizam ubija romantiku. Feminizam ubija velike muške poteze. Feminizam je sranje!
Da me niko ne čuje, to je jedno veliko sranje.
Hoću da dođeš po mene, uhvatiš me za ruku i odvedeš me negde, i da ne znam gde, samo da žmurim i ti da me vodiš, da prvi put u životu osetim kako je to biti prava normalna žena."

Uzbudljiva, duhovita i potresna priča o ljubavi, ljubomori, padu i ustajanju, o gubitku i ponovnom osvajanju vlastitog života. Ovo je knjiga o strahu i drhtanju, buci i besu, o popuštanju, slabosti i snazi, o jakoj ženi koja sreće jakog muškarca i prepušta mu se.