Šajtinac, Radivoj, opet poseže u onu svoju, duboku, škrinju u koju je počeo još onih davnih dana da slaže svoje pesničke mreže pletene od jakih, zavodljivih reči i rečenica, u koje je hvatao odbleske svakodnevice i svakonoćnice banatskih malovaroških i paorskih života, koji su, naizgled beznačajni
i mali, svi do jednoga, dramatično isprepletani kao puzavica oko suvog stabla. Nema u ovoj knjizi nijedne suvišne reči, sve je stalo na malo strana, uglavljeno čvrsto kao što dobri majstori udaraju noseće grede na kojima počiva sleme kuće. Razgovori su to i činjenja po banatskim ajnfortima, primaćim sobama i konkovima koje treba molovati i valjkom sa cvetnim šarama ulepšati, da bi se teška i siva čamotinja što davi i naginje više na crnu stranu – potisnula. Šajtinac ostaje i ovog puta veran Šajtincu iz prethodnih knjiga, ne popuštajući mu i ne povlađujuci ni za pedalj.
Milan Ristoc
.png){kind=logo}
