U današnje vreme prozna književna dela se mogu svrstati u dve kategorije: ona koja su prožeta fantastičnim motivima i temama i ona koja govore o prošlosti ili sadašnjosti opisujući stvarne ili izmišljene ljudske sudbine. Međutim, kada vam u ruke dođe delo koje izmaštanu priču današnjice slika toliko opipljivom realnošću da naprosto izgleda kao da vam se ispoveda neki od bliskih prijatelja, nikako ga ne bi trebalo olako shvatiti. Takav je roman Nisam ti baš sve rekao našeg proslavljenog kantautora, gitariste, muzičkog novinara i producenta Srđana Marjanovića, koji je svojim trećim romanom pokazao da u sebi nosi veliki talenat ne samo kada je u pitanju muzika, već da je umetnik i pisane reči i da se pred njim otvorila ozbiljna spisateljska karijera.
Glavni lik romana Borjan Petrović je cenjeni četrdesetogodišnji saksofonista koji sa svojim bendom Propellersi nastupa po prestoničkim klubovima i porodičan čovek koji je u supruzi Mariji i ćerki Uni pronašao sigurnost i utočište toliko dragoceno u današnjem svetu otuđenosti i prepredenosti. Međutim, jedno naizgled bezazleno neverstvo razbiće u paramparčad sliku porodične idile i učiniće da mu život nepovratno krene nizbrdo. Dok mu i poslednji konci starog blagostanja klize kroz prste shvatiće da je ljubav jedini čvrst oslonac na koji može računati i za koju se treba boriti čak i kada izgleda da je više nikada ne može povratiti.
Ovaj roman pisan jednostavnim, pitkim jezikom, ispunjen iznijansiranim likovima koji čitaoce uvlače u svoje sudbine i teraju ih da sa njima pate, smeju se, osuđuju, pravdaju i navijaju, prepun je životom pulsirajućih situacija, neočekivanih obrta i nadasve oštre slike savremenog društva i prilika u njemu. Bilo da se osvrnete na umetnošću obojen i izazovima prošaran život muzičara, put očajnog krivca koji u jecaju vernog saxa čuje i odjek sopstvene raskrvarene duše i sav svoj svet počinje da gradi od nule ili živopisno dočaran kriminalni milje, koji ma koliko dalek i tuđ, ipak je deo naše stvarnosti, shvatićete da je svaka reč život sam, u svoj svojoj lepoti i teskobi, porazu i pobedi, odustajanju i nadi. Tako ćete i sami tokom čitanja postati svesni da su sve ovo teme o kojima slušamo i pričamo svaki dan, da bi one vrlo lako mogle postati i naše, lične pa nas tim pre teraju na preispitivanje u kakvoj sredini živimo i kakvi smo ljudi postali.
Iako ovo delo jarko oslikava živote savremenih ljudi, koji se dan po dan bore za opstanak sopstvenih vrednosti u nesavršenom društvu, ljudi od krvi i mesa koji greše, ali se i kaju, koji posežu za ostvarenjem snova, ali se i suočavaju sa njihovim (ne)očekivanim posledicama, samo najtananijoj duši neće promaći diskretna nostalgija za nekim jednostavnijim davno prošlim vremenima. Ona se ogleda u brzini i surovom ravnodušnom „samoposluživanju“ nadolazećih generacija i nekih novih likova „sa vrelog asfalta“ koji kodekse ravnaju prema sebi i svojim potrebama, ali i toplini i spokoju starih voždovačkih dvorišta u kojima se „ližu rane“ i ispočetka uči kako se postaje zreo čovek.
Pa ipak, ma koliko ovo delo govorilo o nesrećnom isečku života Borjana Petrovića punom uspona i padova, pogrešnih procena, sakrivenih istina i beskrajnih odbacivanja, roman Nisam ti baš sve rekao nosi nadu, borbu i neodustajanje. U njemu se traži izlaz čak i kad ga naizgled nema, pliva kroz nepripadajući svet, čeliči duša i postaje bolji čovek. U njemu se spoznaje da prave vrednosti još postoje samo ako smo dovoljno uporni da za njima tragamo. I otkriva najvažnija životna istina – da se pred svakim od nas, baš kao i pred junakom romana, nalazi put na kome ćemo, ako se usudimo i damo sve od sebe, uspešno pronaći sopstveno ostvarenje.
