Proizvodi

Nositi nešto sa sobom — obavezu, težinu, svakodnevni napor — u tome se ogleda suština svakog rada. Taj teret se ne odbacuje, već se strpljivo prenosi iz koraka u korak, bez zastoja, uz tiho uverenje da se može izdržati i stići do cilja. Upravo ta upornost postaje nevidljiva melodija svih poslova.


U Zimskom dnevniku Srđan Valjarević beleži slike i raspoloženja koja deluju kao da pripadaju nekom drugom, udaljenom vremenu. Njegovi britki, ali blagi zapisi istovremeno bude sećanja i razotkrivaju stvarnost devedesetih godina — period obeležen izolacijom, osiromašenjem i gubitkom vrednosti. U tom mračnom kontekstu menjali su se i gradovi i ulice, brišući poznata imena, nestajali su heroji detinjstva, pomerale su se granice, a osećaj normalnosti postajao je sve slabiji. Ipak, uprkos sankcijama, oskudici i teskobi, život nije stao: ljudi su i dalje nalazili razloge da rade, druže se, smeju i igraju, kao da se ratni vihor u okruženju još ne približava njihovoj svakodnevici.


Ova knjiga je vremenom stekla status kultnog dela savremene srpske proze sa kraja dvadesetog veka. Valjarević je uspeo da živopisno i duhovito prikaže jedan grad i jednu epohu koji su, u trenutku u kojem su življeni, bili sve osim privlačni. Zimski dnevnik ne čine samo autorovi zapisi i razgovori sa savremenicima, koji zajedno oslikavaju duh jednog sumornog vremena, već i umetničke fotografije Vesne Pavlović. Njihova vizuelna naracija skladno se uklapa u tekst i dodatno produbljuje ovaj upečatljiv urbani portret.

Kraj jedne porodice

Valjarevićeva saga o Fricu i Dobrili stigla je do kraja. Posle tri knjige o njihovim doživljajima u Srbiji (Fric i Dobrila, Brod koji je zaplovio kroz maglu, Narator je konačno progovorio), prozor u svet ove neuravnotežene i izluđene porodice ne samo da je zatvoren, nego je zazidan: sa vodećim likom Gojkom, alijas Fricom, ostao je samo Narator. Pošto se umešao u sopstveni roman i gotovo posvađao sa svojim junacima, Narator je zapao u tešku krizu iz koje će pokušati da ga izvuče upravo njegov glavni lik. Da li će u tome uspeti i kako su završili ostali likovi čitalac će saznati u ovoj zaključnoj priči, Romanu o agoniji i vedrini.

Novi Fric i Dobrila

Dozvolite naratoru da se ovde uključi i da pokuša da objasni, ili barem da opiše situaciju, jer kad nikome nije ni do čega, onda je to za naratora najzahtevniji zadatak, jer kako opisati situaciju i ljude kojima više nije ni do čega, kao što su ljudi u ovoj našoj priči, ali i uopšte, u celoj ovoj državi, ili u onome što se naziva društvom, vrlo je nejasno šta se više pod tim pojmom podrazumeva, osim da pomalo apstraktno to nazovemo želatinsko-histeričnom velikom nazoviverskom zajednicom...

Dok obavljaju svoje svakodnevne poslove i provode dane u beskrajnom mudrovanju o događajima koji ih okružuju i mislima koje ih spopadaju, Fric, Dobrila i drugi poznati junaci ove satirične socijalne drame nastavljaju da iznose svoje stavove i putem natpisa na svojim majicama koji tokom noći iz njih izbijaju, iako nije nikome jasno kako – mnogobrojnih slogana koji se odnose na različita pitanja, od svakodnevnih životnih do najdubljih filozofskih. U tome ih, prvi put u ovom Valjarevićevom romanu u nastavcima, prekida sam Narator, koji se, iznerviran apsurdnom stvarnošću i iščašenim ponašanjem svojih protagonista, povremeno otvoreno oglašava i prekida radnju kako bi se i sam sabrao, razmislio o proteklim događajima i odahnuo od zahuktalih likova.

Imam petnaest minuta da
napišem nešto ravnodušno

Imam ručak.
Imam večeru.
Zasluženo i zarađeno.
U pola jedan oblačim radnu uniformu,
sve radim prema satu,
košulja mi je prljava, crno na rukavima,
okovratniku, znam jedino tu priču.
I to je nedovoljno za bilo šta.
Reči teško kuljaju, ne klize,
liče na kolomast koju nanosim na zupčanike i
mašina onda radi bez buke i ne preskače,
i sve mi je to nezanimljivo za čitanje
ali rekoh
jebe mi se za poetičnost,
mučim se i uživam u pašteti
kao retko kad.

Fric i Dobrila 2

Nastavak doživljaja Frica, Dobrile, Mate, Kineza Lija, Profesora filozofije, Malog deteta i drugih slikovitih junaka ove vesele družine. Dok neprestano menjaju majice sa odštampanim uvek novim sloganima koje su sami izmislili, najčešće primerenim situaciji, ovi naši savremenici nastavljaju da raspravljaju i o svakodnevnim i o istorijskim događajima koji ih okružuju, u mnogo čemu apsurdnim. I dok se svi ostali čude, Mate počinje da piše pesme, a Fric ne može da se odupre verskom zastranjivanju i odlučuje da iz korena promeni svoj život…

Međunaslovi ove mozaički isprepletane priče – kao „Ošamućeni ljudi nemaju ništa u planu“, „Na hiljade nemira je potrebno za spokoj“ ili „Da li smo mi brod koji plovi, ili onaj koji tone“ – dovoljno sami po sebi govore o njihovim preokupacijama i strepnjama, kao da su na brodu koji se opasno ljulja pod udarima razbesnelih prirodnih sila…

„Priče o ovoj neobičnoj porodici su zapravo duhovit uvid u srpske prilike nakon raspada zajedničke zemlje, nakon rata i tranzicije. Iako se direktno ne bavi politikom, Valjarević kroz ovu povratničku porodicu često sa crnim humorom i ironijom tematizira stanje u kojem se nalazi srpsko društvo.“
– Davor Korić 

Nisam mogao da se setim prvoga dana kada sam se zaposlio u radionici, ali sam zapamtio da mi je u početku sve izgledalo uredno, disciplinovano i strogo, i mirno u tom nekakvom redu, da bih se kasnije dobro upoznao i srodio sa tim, nikako ne i zavoleo, ali navikao sigurno, i onda shvatio da je to, u stvari, jedan veliki nered, koji se ne može videti odmah, i koji se krije. Taj veliki skriveni nered sam kasnije primećivao i na drugim mestima. I ono u šta sam siguran, s njim sam se sasvim saživeo.
(Iz predgovora ovom izdanju)

Ovim romanom Srđan Valjarević otpočinje svoje književno putovanje ne samo po beogradskim periferijama i opustošenom podneblju devedesetih, nego i po sopstvenoj prošlosti, tražeći odgovore na pitanja o neprilagođenosti cele generacije mladih kojoj je pripadao. Bilo da budan sanja ili da igra fudbal, da zarađuje na nekom od povremenih poslova ili čita Kamijevog Stranca, da luta gradskim ulicama ili sedi u zatvoru zbog remećenja javnog reda i mira, da gluvari sa svojim vršnjacima ili se zanosi devojkama koje sve odreda zove Lidija, glavni junak Jakob, piščev alter-ego, ispisaće oporu hroniku odrastanja u svetu lišenom iluzija, iskreno i nepretenciozno.

„Rodno mesto svih Valjarevićevih proza jer je već u njemu vidljivo sve ono što će ovog apartnog pisca učiniti toliko voljenim.“ – Teofil Pančić

„Prva knjiga Srđana Valjarevića je roman-mozaik, kaleidoskopska slika sveta viđenog očima mladića koji je ostao dete.“ – Flavio Rigonat

Posle dvadesetak godina provedenih u Švajcarskoj, u malom mestu Rajnfeldenu blizu Bazela, Dobrila i Gojko i njihov sin Mate vratili su se u domovinu, u Beograd. Kupili su stan od četrdeset kvadrata na Konjarniku, uselili su se i tu mirno žive. Jedna soba, kuhinja sa trpezarijom i kupatilo. Dobrila i Gojko primaju švajcarsku penziju, ne rade ništa, ni Mate ne radi ništa, u Bazelu je završio srednju školu, nije želeo da se odvaja od roditelja, nije bilo razloga, tek je napunio trideset godina…

Priča o ovoj prosečnoj, a ipak neobičnoj i zabavnoj porodici zapravo je duhovit uvid u srpske i balkanske prilike posle raspada, ratova, tranzicije i prilagođavanja na novu epohu koja je potom nastupila. Otac porodice promenio je u Švajcarskoj ime u Fric i tako su ovi Valjarevićevi povratnici, često sa crnim humorom i ironijom, prihvatili nove navike, nove prijatelje i nove okolnosti koje su po dolasku u domovinu zatekli. U Beogradu će se u jeku pandemije korone družiti sa Kinezom Lijem i njegovom porodicom, jednim malim detetom, profesorom filozofije u penziji, komšinicom frizerkom i mnogim pitoresknim likovima koji ovu prvoklasnu urbanu prozu obogaćuju svojim zgodama i dijalozima. Dok „ne rade ništa“ u svom stančiću na Konjarniku, njihovi brojni komentari na aktuelne događaje, političke prilike i odnose sa susedima u regionu poprimaju odlike groteske i gorke istine o apsurdima koji ispunjavaju naš svakodnevni život.

„Majstor neizgovorenog, svega onog što se prećutkuje i sakriva, a zapravo izbija kroz svaki gest, svaku radnju, ma koliko ona sitna i nebitna bila, Valjarević je pisac koji ’kopa’ po našoj podsvesti i, koristeći svedeni jezik svakodnevice, progovara o suštinskim stvarima.“ – Vladimir Arsenić

Nagrada Biljana Jovanović

Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno, u 14.40. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka i dolazi. Tamo ona i nastaje.

„Melanholični junak ovog romana je usamljenik koji vodi dnevnik o svom lutanju Beogradom dok se oporavlja posle teške bolesti. Neopterećen balastom stilskih i retoričkih figura, on opisuje i promišlja svakodnevne prizore grada tokom zimskih meseci 2004/2005. godine i tako iscrtava istovremeno topografiju sopstvene duše i upečatljivu sliku svoga vremena.“ Actes sud

„U Dnevniku druge zime dnevničar se oporavlja od svojevrsne oduzetosti nogu do koje je doveo njegov alkoholizam; zapravo, može se reći da iznova uči da hoda. U širem smislu: i da misli, da oseća, da živi. Valjarević kao prozni pisac možda je i najjači baš u svojstvu uličnog hodača-pripovedača: onoga ko briljantno uočava i prepoznaje, i bez i trunke kitnjastosti i pretencioznosti u malešne lirske medaljone pretače svakodnevicu, svoju i tuđu, prizore i zbitija poznatih i nepoznatih ljudi, čineći od sivog i tmurnog Beograda pozornicu za svoj spektakl-bez-spektakla, za sve one kao uzgredne čarolije koje bi nekome (svakome?) drugome promakle.“ Teofil Pančić

Nagrade Stevan Sremac, Prix des lecteurs du Var – Toulon, Austria Literaris.

Ljudi su i inače, stalno i oduvek, napuštali ovu zemlju. Ja sam otišao samo na mesec dana… Nismo bili od onih koji su imali novca za putovanja, i zato smo pili do duboko u noć.

„Iz stranice u stranicu ove izuzetne kontemplativne proze pripovedač osobenim senzibilitetom uvlači čitaoca u jedinstvenu atmosferu svog boravka na jezeru Komo u podnožju Alpa. Prekrasan roman, intimna hronika jednog nepokajanog ljubitelja kapljice koji nalazi reči da to iskaže.“ Le Démocrate vernonnais

„Nesklon masivnim pripovedačkim eksperimentima koliko i razmetanju figurama, Valjarević uspeva da svoj stil oneobiči do one mere u kojoj on postaje prepoznatljiv, različit, autentičan, i – iskren… Junak Koma dokazuje da se i pored boravka u velikom svetu, koji mu namenjuje ulogu javnog pisca, može sačuvati intima koja ga vodi ili u prirodu, ili u podnožje, u selo, među lokalne meštane, odnosno ka slici kao načinu alternativne, nejezičke komunikacije.“ Slobodan Vladušić

„U svojim minimalističkim, a istodobno lirskim prozama Srđan Valjarević nemilosrdan je prema sebi, a obziran i dobronamjeran spram drugih i svijeta. Njegove knjige autentično su pismo, na granici dnevničkog i autofikcionalnog, promišljane kao u cinéma vérité stilu, ispisane razuđenom rečenicom, gdje se naoko jednostavnim dokumentiranjem običnosti stvara moćna literatura.“ Fenomeni