DOMAĆI ROMAN

Naizgled sasvim slučajno, zbog kvara na vozilu, Grigorije Zidar dospeva u mesto nesvakidašnjeg imena Nehaj da bi, usred njega, na glavnom trgu, nabasao na monumentalan spomenik – sebi samom. Duhovi pršlosti požuriće na videlo: istorijske istine o oslobodiocima Nehaja bile su isfabrikovane, kako bi nekolicini drugova obezbedile ugled i lagodan život, dok je Grigorije, koji je za sve bio najzaslužniji, proglašen mrtvim i „slavno poginulim“. Kakvu bi cenu junak morao da plati ako odluči da raskrinka lažne heroje i da li bi mu pametnije bilo da se, pred jačima od sebe, tiho povuče? Poslednji roman Branimira Šćepanovića, Iskupljenje, autorov je obračun sa prošlošću, sa sopstvenim demonima i sa samim sobom.

U zabačeni predeo, koji sa svetom povezuje samo jedan puteljak, iz daleka stiže putnik, nepozvan i neočekivan. Njegova elegantna pojava meštane duboko uznemirava: ko je taj čovek, šta od njih hoće i šta li smera. Samo seoski božjak, kojeg niko ni ne primećuje, prepoznaje stranca: pa to je Isak, njihov zemljak, koji je, godinama ranije, ispraćen odatle grdnjom, mržnjom i poniženjima. Prvi roman Branimira Šćepanovića, Sramno leto, na scenu izvodi usamljenog pojedinca koji sebi može da dođe jedino kroz suočavanje sa ruljom kojoj smeta. Sukob je neizbežan!

Saznavši da je neizlečivo bolestan, junak ovog romana predaje se iskonskoj žudnji da svoj život okonča u postojbini predaka. Povratak korenima, međutim, nije ni lak ni očekivan: jedino što junak na svom putu pronalazi, mesto smirenja, biće mržnja i zverstvo, u sebi, kao i u drugima. Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića delo su trajne umetničke vrednosti, jedan od međaša srpske književnosti druge polovine 20. veka. Zaveden melodijom rečenice i ritmovima pripovedanja, koji reflektuju uzavrele ritmove hajke, savremeni čitalac će se i sam naći u vrtlogu mogućih značenja ovog romana, unutar kojeg se, kao na platnima Dalija i El Greka, prelivaju čudni i jedistveni obrisi.

***
„Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? […]
Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!
Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća – kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje.“
Goran Petrović,
iz predgovora meksičkom izdanju Usta punih zemlje