DOMAĆI ROMAN

U romanu dominira glas žene koja se ne boji da govori o sebi – kako bi se postavila nasuprot nevidljivosti: društvenoj, telesnoj, emotivnoj. Njen glas je izazovan i snažan. Ona razbija stereotipe o ženama u fikciji: nije ni žrtva ni femme fatale, ona je autentično biće koje se ogleda i u ogledalu i u svojoj slobodi.

Pred nama je savremena proza hibridnog izraza – na granici lirskog eseja, ispovesti i krimi narativa, njena poetika počiva na spoju delikatne telesnosti i brutalne svakodnevice. Suptilnim proklizavanjem iz lirskog u krimi registar, autor s lakoćom, bez razdvajanja, u isti svet upisuje poeziju i nasilje.

Ovo je najzrelije Tokinovo delo – roman koji osvaja lepotom i snagom.

Odlazio bi ujutru sa sveskama za ptice, dvogledom i bojicama, i vraćao bi se predveče. Veče pre nego što će mama otići otvorio je svesku i pokazivao nam crteže ptica koje je video, neke su počele da se gnezde u travi, rekao je da je to neverovatno za njih, da se nešto neobično dešava u šumi, pričao je o jutarnjoj rosi i kako Francuzi, u Gaskonji, regiji u jugozapadnoj Francuskoj, imaju običaj da tek izlegle ptiće uzimaju iz gnezda i jedu ih žive, tople, rekao nam je da je svojim očima gledao ženu kako se penje na prste, iz gnezda vadi ptića, stavlja ga u usta i žvaće, pa ispljune kljun.... Scene u kojima smo učestvovali nas troje izgledale su kao da se nalazimo u poslednjim trenucima pred eksploziju... A mama i ja, sve što je htela da zna, rekla sam joj... Smejala se kao nekad, ali onaj ko je zna mogao je da vidi da se u njeno biće uselila senka, bol koji izbija na licu, a taj bol bila sam ja.

Sećam se trenutka kad sam osetio da imam srce i odmah sam shvatio da je svet moj.

„Progovorio je pas. Tokin mu je dao glas. Njegove priče sad možemo da čujemo, a svaki korak da vidimo. Priče su opasno dobre, a Pas je baš dobar. Psi prezime nemaju, ali nadimke imaju. Dosta. Tokinov Pas priča dobre priče. Dobro bi bilo da i čovjek nekad iskrivi glavu, da promijeni perspektivu kao pas kad mu nešto nije jasno. Kroz ovu knjigu bolje upoznajemo i grad i ljude. Pas je vodič na četiri noge, zavlači se u svaki ulaz, prolaz, haustor i dvorište. Zna sve prečice, rupe, ćoškove i zamke. Ide tamo kud čovjeku ne pada na pamet da zakorači. Pjace poznaje najbolje. Tu je na svom terenu. Tokinovom Psu vjerujemo sve, da zaista govori i misli tim urbanim gradskim jezikom i žargonom. Ubijedio nas je. Svaka rečenica je kratka, snažna, pseća, neke su izgovorene kroz zube, a neke iz srca. Ova knjiga nam pomaže da se spustimo, sagledamo stvari iz niže perspektive, da vidimo koliko propuštamo jureći za onim što je (ne)važno. Pas osjeća svu milost i okrutnost ljudi, ima skener za dušu, pročita čovjeka na prvu. Pogrešna je uzrečica: „Laže kao pas!“ Kad je pas nekoga slagao? Nema potrebe za tim. To je najveća laž da psi lažu. Ne dodaju, ne uljepšavaju, sve je kako jeste. Pas je iskren. Do koske! Tako i Tokin piše, iskreno i do koske. Tokin je dobro pročitao pse. Dobra je ovo knjiga. Dobar je Pas!“

– Đuro Radosavović

10 GODINA – jubilarno izdanje

U zemlji u kojoj je normalnost već dugo retka pojava nije čudo što je roman Ivana Tokina Najnormalniji čovek na svetu odmah po objavljivanju postao najomiljenija knjiga ovdašnje publike.

Zamislite priču o čoveku čiji se život može svesti na šest stavki:

1. Imam psa.
2. Umem da skuvam odličan čorbast pasulj sa suvim rebrima, bez zaprške.
3. Imam prijateljicu na trećem spratu.
4. Zgodan sam, u određenoj meri. Bled sam, ali ne izgledam loše.
5. Voleo bih da imam ženu da s njom jedem pasulj i da je obožavam.
6. Osumnjičen sam.

Između policijskih privođenja i saslušanja, Tokinov junak vodi sasvim običan život u samom srcu Beograda, u kojem uspeva da radi i zaradi, prošeta se sa psom, okupa u Dunavu, da popije koju, porazgovara s lokalnim taksistom filozofom, da se fer potuče, pa i da se zaljubi u svoju advokaticu. Tu su i svakodnevni razgovori s fotografijama porodice koje više nema, kao i čitanje životnog priručnika predaka, koji nudi kratka i precizna „uputstva za rukovanje samim sobom“ i određeni broj neispisanih stranica koje tek treba popuniti.

Bilo da ste se već upoznali s Tokinovim neobično običnim junakom ili ste tek na početku puta ka razumevanju šta znači posedovati normalnost kao supermoć, jubilarno izdanje Najnormalnijeg čoveka na svetu – sa ekskluzivnim intervjuom u kojem nam autor otkriva tajne pisanja ovog nezaboravnog romana – pružiće vam utočište od svakodnevnog ludila.

Ivan Tokin je još jednom potvrdio svoje umeće pripovedanja tako što je na mnogim mestima u romanu uspeo da ukaže na odbleske života tamo gde smo život najmanje očekivali.
Iako je naslovljen po imenu glavne junakinje, roman Neli prati živote različitih junaka, pa čitaoci imaju priliku da se susretnu sa galerijom autentičnih likova, čije će priče zauvek nositi sa sobom.