DOMAĆI ROMAN

April na Vlašiću je ljubavni roman bez presedana u srpskoj književnosti.

I petnaest godina nakon prvog izdanja, njegov status je u pravom smislu kultni i knjigu je skoro nemoguće pronaći u knjižarama i antikvarnicama jer čitaoci ljubomorno čuvaju svoje primerke. Mada je vreme radnje fokusirano na nekoliko dana, u flešbekovima imamo celu istoriju jedne velike ljubavne priče. Ovo je roman za različite generacije i za sva vremena.

To je April na Vlašiću: gledaš kako jurcaš ka starosti i smrti, trasom koju sve manje sam određuješ, i uopšte, sve je manje stvari koje „kontrolišeš“, na čelu sa onima koje su ti najvažnije. Jer, negde se suštinski pogrešilo, loše se uletelo u zavoj, nešto se dogodilo i nazad nema gde ni kako. Mada te ni tamo „napred“ ne čeka nikakvo (raz)rešenje.

April na Vlašiću jako je komunikativan i pitak, a opet mnogo „teži“ nego što bi se na prvi pogled reklo. Kao i sve knjige koje, govoreći o ovome ili onome, sve vreme samo pričaju o onome jedinom što te se uistinu tiče.

Teofil Pančić


April na Vlašiću je istorija jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a prestar da povlači poteze nezrelog čoveka.

Đorđe Kalijadis

„San Antonio“ je najuzbudljiviji roman Muharema Bazdulja.
Majstorski varirajući žanrovske obrasce ljubavnog romana
i trilera, Bazdulj ispisuje istinsko umetničko delo u kome
svaki čitalac može da uživa. Oni koji se zadrže samo na ni-
vou fabule, naći će se u situaciji da ne mogu da ostave i od-
lože knjigu, da ako je otvore pred spavanje budu u iskušenju
da je iščitaju do jutra. Oni pak koji zaoru dublje, imaće s
jedne strane slično iskustvo, a s druge će prepoznavati i
mnogobrojne suptilne i efektne aluzije i iz visoke i iz po-
pularne kulture. Naposletku, najbolji čitaoci doživeće onu
vrstu katarze zbog koje vrhunska književnost i postoji.
„Čitaoci koji traže zaigran i genijalan način pisanja či-
taće Bazdulja sa velikom pažnjom i još većim zadovolj-
stvom.“

Robert Mari Dejvis, Univerzitet u Oklahomi
(World Literature Today)

Veština i majstorstvo s kojim Muharem Bazdulj uvodi čitaoca u svoj novi roman i očarava ga su zadivljujući. Autentičnost glasa naratora „Limenog lijesa za Zaimović Zejnu“ po svojoj uverljivosti nekog može da podseti na slične kratke romane pisane u prvom licu, poput glasovitih „Tikvi“ Dragoslava Mihailovića ili Kamijevog „Pada“: Od prve rečenice, priča nas guta kao plima. Kao parče slagalice već prepoznatljivog Bazduljevog proznog kaleidoskopa, ovaj roman deluje ponešto i kao nastavak rekonstrukcije jednog izgubljenog sveta i dodatak katalogu pokušaja da se od njegovih ostataka načini kakva-takva replika te da se makar u fantaziji i imaginaciji obnovi iluzija zavičaja.

Veština i majstorstvo s kojim Muharem Bazdulj uvodi čitaoca u svoj novi roman i očarava ga su zadivljujući. Autentičnost glasa naratora „Limenog lijesa za Zaimović Zejnu“ po svojoj uverljivosti nekog može da podseti na slične kratke romane pisane u prvom licu, poput glasovitih „Tikvi“ Dragoslava Mihailovića ili Kamijevog „Pada“: Od prve rečenice, priča nas guta kao plima. Kao parče slagalice već prepoznatljivog Bazduljevog proznog kaleidoskopa, ovaj roman deluje ponešto i kao nastavak rekonstrukcije jednog izgubljenog sveta i dodatak katalogu pokušaja da se od njegovih ostataka načini kakva-takva replika te da se makar u fantaziji i imaginaciji obnovi iluzija zavičaja.

U prvom romanu prepliću se događaji iz Travnika, Sarajeva i Zagreba, predratna, ratna i posleratna dešavanja vremenski definišu priču, dok se sadržaj raspetlјava poput trilera čija je okosnica ubistvo. Drugi kratak roman počinje u Beogradu. Priča se gradi kroz pripovedačev odnos s majkom, ličnu reminiscenciju događaja i porodičnu istoriju, koje oblikuju spolјašnja dešavanja, ali i duboki unutrašnji sukobi.

Kada ga u mrklom mraku pritisnu bol i nedostatak daha, junaku Nevidljive družbe, poslovično, dotadašnji život počinje da se odvija pred onim unutrašnjim okom koje neki zovu dušom. Taj „film“ se ne odvija hronološki, nego asocijativno, a majstorstvo i nepredvidivost tih asocijacija daju posebnu snagu ovom kratkom romanu Muharema Bazdulja. Lirskiji nego ikad pre, sa eklektičnom erudicijom i furioznom sintaksom, ovo je roman koji se čita „u dahu“ jer niti oko ima gde da se odmori niti čitalac želi da prestane. Geografski i istorijski omeđen toponimima potonule Jugoslavije, roman je ipak mnogo više metafizička metafora nego još jedna u nizu (po)ratnih ličnih storija. Život kao ogledalo u čijem odrazu su i čitalački životi.

„Na trenutak beskonačna rečenica Nevidljive družbe predstavlja izuzetan literarni izraz snage koju životu pruža jedan Kavafijev stih. Kada nas preplavi užas svesti da su najlepši dani našeg života zauvek prošli, neophodno je odvažno im reći – zbogom. I završiti celu stvar dostojanstveno, bez nade i drugih zala.“
– Vladimir Tabašević

Dvanaest godina nakon što je prvi put objavljen, nakon što su odavno rasprodata tri srpska i jedno hrvatsko izdanje, nakon velikog broja hvalospevnih prikaza i medijskih odjeka, nakon što ga već dugo nema na policama knjižara, roman „Sjetva soli“ Muharema Bazdulja ponovo je pred čitaocima.

Vremenska distanca samo potvrđuje ono u čemu su se oko ovog romana odavno složile kritika i publika: malo je u našoj književnosti romana gde se oko stvarnog relativno recentnog istorijskog događaja konstruiše toliko majstorski napisano i slojevito konstruisano beletrističko štivo.
Mada je i nekoliko protagonista legendarnog i svojevremeno zloglasnog sarajevskog „naci-žura“ iskoristilo taj motiv u vlastitim knjigama, „kanonski“ roman o ovom događaju je bez sumnje Bazduljeva „Sjetva soli“. Ali ona nije samo to: ona je i roman o povratku i nemogućnosti povratka, roman o ljubavima, dogođenim i nedogođenim, roman o prijateljstvu i samoći, roman o životima, osujećenim i propalim, roman o poeziji koja, možda, takve živote iskupljuje.

Na tragu pisaca kakvi su Kadare, Kundera i Bolanjo, „Sjetva soli“ filigranski precizno pokazuje kako se lome krhke ljudske sudbine pod pritiskom političke i društvene represije.

Pred vama se nalazi treća zbirka priča Muharema Bazdulja. Posle sedam godina on se vratio kratkoj proznoj formi – ako se uopšte može reći da ju je ikada napustio s obzirom na to da je od najranijih početaka do danas ostao veran kratkoj priči. Iako su nastajale u vremenskom rasponu od sedam godina, priče u ovoj zbirci čine celinu na tematsko-motivskom i kompozicionom planu: one govore o ljudskim naravima i životnim usudima; zapleti i preokreti su maestralno osmišljeni, humor je nepretenciozan, sve priče su zaokružene i u celosti lepe.

Četrnaest godina nakon prvog, sarajevsko-zagrebačkog izdanja, dvanaest godina iza prvog srpskog, posle prevoda na nemački (Transit. Komet. Eklipse, Seifert Verlag, Wien, 2011) i engleski (Transit Comet Eclipse, Dalkey Archive Press, Victoria, Texas, 2018), suptilna i lirski simbolična prozna knjiga Muharema Bazdulјa Tranzit, Kometa, Pomračenje ponovo je pred srpskim čitaocima. Na pola puta između novelističkog ciklusa i romana, ovaj triptih u kojem se prepliću istorijska metafikcija o putovanju Ruđera Boškovića po evropskom istoku, potresna i realistična priča iz savremenog života te postmodernistička autofikcija o pisanju, s prolaskom vremena se potvrđuje kao delo trajne vrednosti. Bazdulј ima hrabrosti da svojim teleskopom gleda dalјe nego većina pisaca.

Vreme radnje: proleće 2027. godine. Mesto radnje: Beč, Republika Austrija.
Doktorka Adamović, glavna junakinja romana Posljednji muškarac Muharema Bazdulja, doživela je najveći šok u svojih pedeset godina života. U nastavku romana Bazdulj nam majstorski pripoveda životnu priču doktorke Adamović, furiozno duhovito opisuje kakav biva svet kad se desi nezamislivo i sklapa distopiju kakva dosad nije viđena u srpskoj književnosti.
U mnogo čemu drukčiji od prethodnih Bazduljevih romana, Posljednji muškarac vodi čitaoca od Sarajeva do Barselone i od Beča do Filadelfije, u zapletu koji podseća na vrtešku, uz pregršt lepih esejističkih pasaža nalik pogledu s visine na čaroban krajolik.

„Volite da čitate? Žao mi je. Zamislite da ste skijaš, a ne čitalac. Posljednji muškarac liči na slalom.
Bela staza je pred vama, skijaši.
I ima više prolaznih vremena, ne jedno.
Prvo prolazno vreme: iritira i umiruje u isti mah ovaj prevod. Muharem je ovu knjigu preveo. Napisao, ali na svom jeziku. Što znači: preveo.
Drugo prolazno vreme: zgadio vam se svet? Evo leka: ono što se dešavalo u Međašima, gde je osnovana Prva muška komuna, vratiće vam veru u iskričavo grotlo svetskog stadiona.
Treće prolazno vreme: autor povezuje veštine pisanja: M. B. književnik, M. B. novinar i M. B. senzacionalista integrišu se u jednog M. B-a. Blagosloveni skijaši zapaziće zanatsku višestrukost, stvaralačku multipersonalnost graditelja staze.
Četvrto prolazno vreme: doktorka Adamović. Bezgrešno začeti nije nemoguće, ali postoji li bezgrešan porođaj?
Da li će se u svetu u kojem se već neko vreme rađaju samo devojčice roditi, ipak, jedan dečak?“


Vladimir D. Janković