DOMAĆI ROMAN

Hana Arent i Martin Hajdeger – kroz decenije iskušenja priznavana i poricana, bujana i potiskivana, putena i idejna, opojna i razdiruća ljubavna razmena dve verovatno najuticajnije figure filozofije Zapada XX veka. Primorana da sebi objasni razloge i pronikne poruke magnetične povezanosti s Martinom, Hana se upućuje na putovanje čiji je onirički vrtlog unosi u dramatične ljubavi neočekivanih saputnika i pred njima iznenadno iskrsavanih velikana likovne umetnosti. U pričama zasićenim neraskidivom strašću jačom od udaraca zloćudne istorije, Edvard Munk i Mili Hajberg, Kamij Klodel i Ogist Roden, Anri Matis i Lidija Delektorskaja, Mihail i Nadežda Vrubelj, Suzana Valadon i Erik Sali, sami i ehom u sudbinama čijim su ljubavima poslužili kao uzori, oživljuju i kroz udvojene ispovesti i obuzimaju Hanu. Zapravo, kao vodiči je posvećuju u slojeve njene vlastite neodoljive privrženosti Martinu, sklapajući mozaik sagledavanja najzagonetnijeg, potresnošću zanosa i smisla prevashodećeg iskustva ljudskog postojanja – fenomena polne ljubavi.

Po kritici civilizacijskog pogona, dubini vizije, zaokruženom filozofskom (ili duhovnom) ustroju, porođenom novom jeziku, rečeničnoj takozvanoj strukturi — Dobrivojević je vjerojatno najveći pisac (sad bi me Buda ismijao) koji se pojavio unazad 30 godina. Mislim to generalno, a ne lokalno. (Dario Grgić)

Vladan Dobrivojević je jedan od apsolutnih fenomena u srpskoj kulturi. Njegovi radovi obuhvataju svet reči kakav smo mojih desetak marljivih prijatelja i ja sačinjavali decenijama. U njegovom delu protiče istorija čovečanstva, u njemu se rasprostiru bezmalo svi krajevi naše planete.

Ono je mreža koja treba da ulovi naše duše, jer je i zamišljeno kao veliko i nepregledno stranstvovanje ljudske duše koja je zalutala u ovaj zlehudi svet. (Jovica Aćin)

U Dobrivojevićevom opusu prisutni su, ekspli­citno ili implicitno — pominjemo samo neka od dela i autora — od Tristana i Izolde, Slova o polku Igorovu, mitova o Atlantidi, Persefoni, Ikaru, Heri i Leandru, Mrtvih duša, učenja Svetih otaca, Lao Cea, Dostojevskog, Beketa, Bulgakova, Suhravardija, Ibh–Hajama, Solovjova, Kupera, Berđajeva, preko Volasa Stivensa, Hamvaša, Platona, Ortege i Gaseta, Hajdegera, do biografije svetog Save i Andrićeve Jelene, žene koje nema. No, ovaj opus u celini, potvrđujući srodnost autora sa mnogim misliocima, u prvom redu sa Hajdegerom i Hamvašem, suštinski se (kao romaneskni opus) nastavlja na delo Dostojevskog, deleći sa velikim piscem interesovanje za iste teme, ali ih na druga­čiji način promišljajući, što i odgovara razlikama doba kojima pripadaju. (Jasmina Ahmetagić)