DOMAĆI ROMAN

Na Drugom programu Radio Beograda izvedena je (i više puta reprizirana) radio-drama po romanu SLIVNIK, koja je izabrana da predstavlja Dramsku produkciju Radio Beograda na najvećem festivalu radio-drama „Fri Jurop“ u Berlinu.

Fakat je da je Ćirić jedan od onih blagoslovenih pisaca, opsesivaca koje ili odmah odbacite, ili terate s njima kroz sve njihove mene i faze. U SLIVNIKU je Ćirić zabavan i duhovit – nikako vickast – i uopšteno raspoložen za jednu mahom vrlo dobro izbalansiranu promenadu naglavačke izvrnutih ćiriloških Opštih Mesta. - Teofil Pančić

Kao i obično, i u SLIVNIKU Zoran Ćirić ide dalje od najsmelijih čitaočevi očekivanja. -Vasa Pavković

SLIVNIK nije roman. To je dijagnoza. To je ogledalo koje ne laže. To je poslednji udarac u stomak pre nego što se onesvestiš od smeha i gađenja. I da, završetak je savršen. Magični cepa traku – cepa film, cepa fikciju, cepa sebe.

A čitalac ostaje sam, u mraku, sa ukusom krvi i benzina u ustima. Ovo je književnost koja ne mazi. Ne oprašta. Ne zaboravlja. I upravo zato – neće biti zaboravljena. - Vujica Rešin Tucić

Zoran Ćirić je veliki jer njegove priče uvek direktno govore o onome šta ljudi osećaju u stvarnom životu za koji podjednako slute da im pripada i da im ne pripada. Kod njega nema poricanja, niti nagodbe, a kamoli propovedi; on ne smatra da je biti beskompromisan ili buntovan nekakva velika stvar. I najveći otpadnici/odmetnici osećaju isto što i obični ljudi. Jer se kod Zorana Ćirića uvek nešto dešava što te natera da se setiš od čega si napravljen. Nasilje. Neprijateljski seks. Razjarena frustracija. Komični bes, tragični bes, nadrealni bes, lirski bes – ali uvek čisti bes. Mučne a providne misterije. Čekati u podzemnoj ili izaći na ulicu ali ostaviti novčanik kod kuće. Nositi čelični donji veš. Izbegavati mračna mesta koja šire asfaltiranu tišinu. Zaobilaziti usamljenike koji ne hodaju kako bi trebalo. I zaboraviti na sve dobre savete kao i na sopstveni recept koji kaže šta učiniti da sve bude u redu…

Ćirić je Mohamed Ali srpske književnosti. Srpski jezik ne pamti takav rad nogu („Rad njegovih nogu je muzika vrele vode“, kaže Bukovski); ne pamti takve nesebične eskivaže (nikad na istu stranu), krošee „boli glava“, na kraju – toliko reči od kojih je svaka na svom mestu – kao aperkat! Za Ćirića, jezik je mesto pod suncem. A srpski jezik je Divlji zapad za pravoverne desperadose – odmetnike i otpadnike koji su se usudili da izađu na crtu, uz dijabolični blagoslov i nežno prokletstvo.

„Nema smrti bez pisanja“, kaže Magični. „Ako ćemo pošteno, smrti nema uopšte. Ne razlikujem je od tačke na kraju rečenice.“

Ova knjiga nudi svakojake avanture: porodične melodrame, rokenrol legende, ljubavničke sage, epske trilere... Posle čitanja Ćirićevih priča srce će vam opet biti tamo gde ste oduvek želeli da bude.

„Popuštajući pred neprestanim molbama mojih savremenika, prionuo sam da sastavim istinitu povest o životu, avanturama i neumitnoj smrti Petronija Čarnojevića, poznatijeg kao Crni Petar, čija su odvažna dela i krvavi zločini tokom nekoliko prethodnih godina izazivali religiozno čuđenje kod jednog dela ljudi, a divljenje ili gnušanje kod drugih, inače prirodno sklonih osudi zločina ili kazne. Ovog nezahvalnog posla latio sam se, pre svega, nameravajući da ispravim mnoge lažne tvrdnje koje su se pojavile po privatizovanim državnim medijima, televizijskim tabloidima, čak i u petparačkim romanima. Takvih romana ima najmanje tri. Svaki od njih mogao bi da predstavlja život bilo kog odmetnika, ali ne i Crnog Petra. U njima pokušava da se otkrije Petronijevo mesto rođenja, porodično i socijalno poreklo, bizarni detalji iz njegovog privatnog života, intimne okolnosti koje su ga odvele na otpadnički put; podrobno se opisuju stotine ogavnih gadarija koje on nikada nije počinio i koje su se dogodile na mestima na kojima čak ni njegova vampirasta senka nije bila prisutna.

Sećanje na Petronija Čarnojevića svakako bih odvojio od sećanja na obične zločince čija su mu zlodela pripisivana. Uostalom to nalažu dobar ukus, građansko vaspitanje, osnovi veronauke i, ono što je najvažnije, pravila Službe. U skladu s tim istim principima, težiću da njegov lik i delo predstavim u što neutralnijem svetlu. Ne libeći se da mu priznam vrline koje je posedovao – a bez vrlina ni u kom slučaju nije bio. Takođe neću izbegavati da ga osudim zbog njegovih nemilosrdnih zločina protiv čovečnosti i ovozemaljskih zakona. Ovakva „mentalna raspela“ i jesu karakteristična samo za retko harizmatične, kontroverzno ostvarene ličnosti koje su svesne svoje uklete sudbine...”