DRUŠTVENE NAUKE

Artur Šopenhauer (1788-1860) je nemački filozof, izraziti predstavnik pesimizma. Po njemu volja je osnov svega što postoji, a činjenica da njene žudnje nije moguće zadovoljiti, razlog su za patnju svega što živi u ovom, najgorem od svih mogućih svetova. Najznačajnija dela: Svet kao volja i predstava, O osnovama morala, Parerga i paralipomena.

Artur Šopenhauer je napisao mnoštvo kraćih studija u prilog svojoj tvrdnji da je život svakog čoveka beskrajna patnja koju tek povremeno prekidaju kratkotrajna zadovoljstva i dosada. Izbor eseja koji je pred vama obuhvata metafizičke, etičke, religijske i psihološke uvide u čovekovu sudbinu, shvaćenu kao izraz bezlične volje koja ne mari za našu individualnost, želju za besmrtnošću i dublji smisao našeg postojanja.

kom studija američke istorije na Prinstonu, Šon Stoun se upoznao sa radovima harvardskog profesora političkih nauka Vilijama Jandela Eliota, zagovornika ideje Sesila Roudsa i lorda Milnera o ujedinjenju svih angloamerikanaca u jednu imperiju.

Razmatrajući Eliotov uticaj na republikance, demokrate, šest američkih predsednika i nekolicinu svojih studenata poput Henrija Kisindžera, Zbignjeva Bžežinskog i Semjuela Hantingtona, autor rasvetljava vezu između univerziteta, vlade i krupnog biznisa, omogućujući nam da iz drugačijeg ugla sagledamo međunarodne odnose – pravi cilj stvaranja takozvane svetske vlade koja bi umesto nacionalnih država upravljala međunarodnim pravom i finansijskim tokovima, i Novom svetskom poretku kao sredstvu za ponovno stvaranje imperije ujedinjenjem Amerike i Britanije.

Šon Stoun, veliki skeptik po pitanju globalizacije i proklamovanih ciljeva Saveta za međunarodne odnose, Bilderberg grupe, Trilateralne komisije i sličnih organizacija, svojim dokumentarnim filmovima, javnim nastupima i ovom knjigom dao je svoj doprinos borbi protiv nastanka sveta u kojem bi kontrola zamenila suverenitet i lične slobode. Stounova knjiga je obavezna literatura za sve koji bi da saznaju nešto i o onomo što istorijske knjige kao po pravilu prećutkuju.

U svom popularno napisanom eseju O životnoj mudrosti (1851) Šopenhauer se bavi večitom temom — na koji način čovek da uredi svoj život da bi bio srećan, barem koliko je to moguće u ovom svetu prepunom patnje.

Ovaj problem Šopenhauer sagledava u tri vida: šta čovek jeste, odnosno koje ga osobine odlikuju u najširem smislu, šta ima, tj. šta poseduje od materijalnih dobara, i šta je u očima drugih, odnosno kakvu predstavu o njemu imaju drugi ljudi.

Istražujući uvrežene zablude koje imamo po pitanju ovog trojstva, on ih vidi kao najveće prepreke za ostvarenje cilja — razvoju ličnosti koja, u skladu sa svojim mogućnostima i sklonostima, stremi duhovnom, materijalno blagostanje joj služi da njome otkupi svoju slobodu, a mišljenju koje drugi imaju o njemu ne pridaje preveliki značaj.