ESEJISTIKA I PUBLICISTIKA

Knjiga sadrži memoarske i esejističke zapise, kao i pesme posvećene Kolji Mićeviću.

„Kolja Mićević bio je od onih rijetkih ljudi koji su od djetinjstva radili uglavnom ono što su htjeli i voljeli. U svemu bio je jedinstven. A radio je, ljudskim rječnik rečeno, mnogo i gotovo previše. Uradio je koliko i jedan cijeli institut, ali na svoj način, onako kako ne može da radi nijedna institucija. Bio je sam institucija. Ali elitna institucija koja stvara ono što drugi jedva mogu do kraja i da razumiju. Bio je istovremeno čovjek pisma i čovjek usmenog predanja. Ostavio je iza sebe više od stotinu književnih ostvarenja, ali i bezbroj predavanja, hepeninga koji su privlačili publiku magnetskom čarolijom.“ - Ranko Risojević

„Kolja, dakle, energija. Ne ona nagla koja nadođe kao bujica pa presuši, već ona postojana koja ga je držala u neprekidnom visokom radnom i stvaralačkom naponu.
Kolja, dakle, neutaživa radoznalost, širok istraživački zahvat. Zapanjujuće je do čega je sve došao, šta je sve iskopao, do čega se sve probio. I zadivljujuće kako je sve to uspevao da sklopi u živu, barokno raskošnu a pulsirajuću celinu.
Kolja, dakle, mašta, sila koja preobražava i iznova uređuje svet. I slik je mašta, ne tek sazvučje. Otud rimaginacije.“
-Dejan Simonović

„Videla sam Kolju u francuskom miljeu, kako vodi programe, drži predavanja, upriličava performance, i, bio je svoj među svojima…
Jedan od njegovih poslednjih nastupa, u Beogradu, u SKD-u; bilo je inspirativno i ludo… Vraćam se kući, prelazim ulicu, vidim Kolju s leđa kako ide napred, i u torbi nosi (zar bi neko mogao i pomisliti?) nakovanj. Ispratila sam ga pogledom, pažljivim i dugim, osećajući njegovu, svoju, duboku usamljenost i smisao te usamljenosti, snagu.“
-Danica Vukićević

Nije problem što je Vuk iz Rečnika poizbacivao mnoštvo reči koje su mu se učinile previše učene, duhovne i mudre, a nedovoljno „narodne“ – sve su se (ili bar većina njih) posle Vukove smrti, a mnoge još i za njegovog života – vratile u rečnik srpskog jezika iz kojih ih je reformator prognao; mnogo veću štetu napravilo je uprošćavanje gramatike i posledično gubljenje složenih glagolskih oblika, koji se, za razliku od reči – kad jednom umru – ne mogu ponovo oživeti, a najveću, verovatno i nepopravljivu štetu, nanela je apsolutizacija jednog populističkog pogleda na svet.


Iz tog je populizma, s vremenom sraslog sa istorijom, obrazovanjem, književnošću i čitavom kulturom, docnije proizašao niz katastrofalnih srpskih politika, koje su se na vlasti održavale – a i dan-danas se održavaju – laskanjem, ugađanjem i povlađivanjem instinktima mase. Kanonizujući jezik „prostog naroda“, Vuk je – pretpostavljam, nehotice – kanonizovao prostaštvo, skučen i površan pogled na svet koji ne vidi dalje od atara Tršića, svet ograničen kućom, okućnicom, ognjištem i imanjem, svet panično zastrašen od „velikog sveta“, od svega onoga što nije u stanju – niti želi – da pojmi i razume. Na stranu nemogućnost razumevanja – a kamoli zasnivanja – filozofije i drugih nauka, bez kojih više nije bilo moguće orijentisati se u sve zahuktalijem onovremenom svetu, skučeni Vukov jezik je od početka postavljao i praktične probleme u stvaranju ceremonijalne, protokolarne i administrativne terminologije, bez koje nije moglo biti ni države.
Svetislav Basara