Nije problem što je Vuk iz Rečnika poizbacivao mnoštvo reči koje su mu se učinile previše učene, duhovne i mudre, a nedovoljno „narodne“ – sve su se (ili bar većina njih) posle Vukove smrti, a mnoge još i za njegovog života – vratile u rečnik srpskog jezika iz kojih ih je reformator prognao; mnogo veću štetu napravilo je uprošćavanje gramatike i posledično gubljenje složenih glagolskih oblika, koji se, za razliku od reči – kad jednom umru – ne mogu ponovo oživeti, a najveću, verovatno i nepopravljivu štetu, nanela je apsolutizacija jednog populističkog pogleda na svet.
Iz tog je populizma, s vremenom sraslog sa istorijom, obrazovanjem, književnošću i čitavom kulturom, docnije proizašao niz katastrofalnih srpskih politika, koje su se na vlasti održavale – a i dan-danas se održavaju – laskanjem, ugađanjem i povlađivanjem instinktima mase. Kanonizujući jezik „prostog naroda“, Vuk je – pretpostavljam, nehotice – kanonizovao prostaštvo, skučen i površan pogled na svet koji ne vidi dalje od atara Tršića, svet ograničen kućom, okućnicom, ognjištem i imanjem, svet panično zastrašen od „velikog sveta“, od svega onoga što nije u stanju – niti želi – da pojmi i razume. Na stranu nemogućnost razumevanja – a kamoli zasnivanja – filozofije i drugih nauka, bez kojih više nije bilo moguće orijentisati se u sve zahuktalijem onovremenom svetu, skučeni Vukov jezik je od početka postavljao i praktične probleme u stvaranju ceremonijalne, protokolarne i administrativne terminologije, bez koje nije moglo biti ni države.
Svetislav Basara
