RAZGOVORI

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

Jedna vrlo poučna knjiga koja, vodeći čitaoca kroz divno ispričanu istoriju filma, razotrkiva istoriju propagande i nakon što je pročitate, neke filmove više nikada nećete gledati na isti način. Film je kao i muzika, medij koji ima moć da dopre duboko u našu podsvest, naročito kad je u pitanju propaganda koja je bila prisutna gotovo u većini ratnih filmova jugoslavenskih autora, naročito u nekim superspektaklima poručenim od partije na vlasti.

Prevedena sa engleskog jezika, ova knjiga je od izuzetne važnosti na svetskom nivou; tačnije, u pitanju je doktorksa disertacija koju je Vlada Petrić odbranio 1973. godine na Njujorškom univerzitetu (prvi doktorski rad iz oblasti filmologije u SAD-u), čime je filmu dao novi intelektualni status u američkoj akademskoj sredini. Iako je prva filmska škola u SAD-u ustanovljena već 1929. godine (Škola filmskih umetnosti pri Univerzitetu Južne Kalifornije) i bila usko povezana sa Akademijom filmskih umetnosti i nauka, institucijom koja dodeljuje Oskara i koja je i sama ustanovljena svega dve godine ranije (1927), u samom početku se radilo o dodiplomskim studijama bitno skromnijim i drugačijim od onih koje su zaživele tokom idućeg veka. Od ovih prvih, uglavnom pragmatično orijentisanih koraka do oko sto pedeset bogatih i raznovrsnih programa filmskih studija u savremenoj Americi prošlo je skoro sto godina, a Petrićeva disertacija hronološki stoji na pola tog puta, obeležavajući prelazni trenutak ka poimanju filma kao područja ozbiljne naučne aktivnosti u američkom obrazovnom sistemu. (Prof. dr. Aida Vidan)

Ovaj moderni platonovski dijalog prava je antologija produbljenih analiza filmova sa verskom tematikom, od XIX do XXI veka. Nisu izostavljeni ni militantno ateistički filmovi, kao ni, istina malobrojni, filmovi srpskih sineasta koji se religije dotiču. Posebno poglavlje posvećeno je i nepravedno zaboravljenim delima eminentnih svetskih režisera o vaskrsenju mrtvih. Knjigu završava pregled čuvenih arthaus filmova koji nisu direktno religiozni, ali zato očigledno žude za apsolutom

Sećanja na omnibus film "Kako je propao rokenrol"

Ako budete čitali ovu antologiju redom, onako kako su tekstovi poređani, od prvog prema poslednjem, dobićete najbolju predstavu o onome što sam želeo njome da postignem, a to je: da pokažem sve bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj meri je njegovo prisustvo u ovoj sredini ostavilo traga u našoj literaturi.

Knjiga „Hitchcock i Marnie“ je close reading analiza najkontroverznijeg filma velikog režisera. Kroz pažljivo iščitavanje svih segmenata, često uz kadar-po-kadar tumačenje, knjiga sa preko 250 ilustracija predstavlja detaljno hermeneutičko propitivanje filma Marnie koji je, zapravo, posljednje remek-djelo Hitchcockovo i jedno od poslednjih grandioznih ostvarenja Starog Holivuda. Istovremeno, Bečanović tretira Marnie i kao film u kome, na specifičan način, vrhuni cijela Hitchcockova estetika, tako da se, kroz analizu konkretnih scena i sekvenci iz filma, stvara i jedna šira slika o režiserovom opusu, jer se ukazuje na to kako su njegovi fascinantni motivi i stileme bili ranije korišteni (na primjer, autorova kameo pojavljivanja, figura majke, prizori poljubaca, voajerizam itd).
Kao što Hitchcockova konematografija predstavlja „Institut užitka“, tako i ova kritička knjiga postaje institut čitalačkog užitka par excellence, jer je ne možete ispustiti iz ruku
Maja Hamel Bogojević, autorka Cinematic Gaze,
Gender and Nation in Yugoslav Film (1945-1991)

Napisana nevjerovatnom erudicijom i zaraznom strašću, ova bi knjiga trebala postati temeljna literatura za tumačenje i shvaćanje Hitchcocka, ali i libidinalne ekonomije u kinematografiji. Nisam susreo nijednu osobu koja toliko duboko poznaje ovu materiju i čija fascinacija „majstorom supensa“ stvara užitak u tekstu kao da ga je režirao sam Hitchcock.

Srećko Horvat, autor The Radicality of Love i Poetry From the Future: Why a Global Liberation Movement Is Our Civilisation s Last Chance

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković

Ova knjiga istražuje filmske teorije I pokrete u evropskoj kinematografiji od 1900-tih naovamo.

Ijan Eitiken je professor filmskih studija na Školi za komunikaciju, honkonškog Baptističkog Univerziteta.
Ova knjiga istražuje filmske teorije i pokrete u evropskoj kinematografiji od 1900-tih na ovamo.
Sadržaj knjige organizovan je oko dve najistaknutije tradicije koje vladju evropskom filmskom teorijom i kinematografijom, instuicionistički modernističke i realističke i post-sosirijanske. - Dragoslav Ilić

U knjizi Srbi u američkom filmu (1925- 2023) obrađeno je i spomenuto više desetina filmova i televizijskih serija stvorenih za skoro stotinu godina kinematografije u SAD. Srbi su kroz njih defilovali ne samo kao reditelji, scenaristi i glumci već – a to je ono što je u fokusu ove knjige – kao protagonisti koji su često uklapani u američke stereotipe o narodima Južne i Istočne Evrope. Neretko doživljavani kao deo „slovenskog mora“ koje je krajem 19. veka zapljusnulo Istočnu obalu SAD, Srbi su kroz brojna filmska i televizijska ostvarenja doživljavani kao siromašni, neobrazovani emigranti, fizički radnici, ratnici, policajci ali i poludemonska bića, da bi, s ratovima na teritoriji bivše SFRJ doživeli „transformaciju“ u demone. Ostaje da se vidi da li će doživeti još jednu transformaciju ili će ostati u demonskom limbu uz druge „dežurne negativce“ a zarad određenih dnevnopolitičkih potreba

„Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri

„Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!”

Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao.

Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije.