ČUDOVIŠTA KOJA SMO VOLELI III

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

Jedna vrlo poučna knjiga koja, vodeći čitaoca kroz divno ispričanu istoriju filma, razotrkiva istoriju propagande i nakon što je pročitate, neke filmove više nikada nećete gledati na isti način. Film je kao i muzika, medij koji ima moć da dopre duboko u našu podsvest, naročito kad je u pitanju propaganda koja je bila prisutna gotovo u većini ratnih filmova jugoslavenskih autora, naročito u nekim superspektaklima poručenim od partije na vlasti.

Prevedena sa engleskog jezika, ova knjiga je od izuzetne važnosti na svetskom nivou; tačnije, u pitanju je doktorksa disertacija koju je Vlada Petrić odbranio 1973. godine na Njujorškom univerzitetu (prvi doktorski rad iz oblasti filmologije u SAD-u), čime je filmu dao novi intelektualni status u američkoj akademskoj sredini. Iako je prva filmska škola u SAD-u ustanovljena već 1929. godine (Škola filmskih umetnosti pri Univerzitetu Južne Kalifornije) i bila usko povezana sa Akademijom filmskih umetnosti i nauka, institucijom koja dodeljuje Oskara i koja je i sama ustanovljena svega dve godine ranije (1927), u samom početku se radilo o dodiplomskim studijama bitno skromnijim i drugačijim od onih koje su zaživele tokom idućeg veka. Od ovih prvih, uglavnom pragmatično orijentisanih koraka do oko sto pedeset bogatih i raznovrsnih programa filmskih studija u savremenoj Americi prošlo je skoro sto godina, a Petrićeva disertacija hronološki stoji na pola tog puta, obeležavajući prelazni trenutak ka poimanju filma kao područja ozbiljne naučne aktivnosti u američkom obrazovnom sistemu. (Prof. dr. Aida Vidan)

Profesionalni filmovi i serije:
• Življa mladost (Dnevnik 2), 1965.
• Portreti (u prolazu), 1966.
• Mali vagabund, 1966.
• Dragi Džoni kradeju ti zlato, 1966.
• Dan i noć (Pjaca), 1966.
• Gornji grad, 1966.
• Kavalkada (tri filma), 1967.
• Djevojka Ks, 1967.
• Ljudi (u prolazu), 1967.
• Poslije podne (puška), 1967.
• Nedelja, 1969.
• Valcer (moj prvi ples), 1970.
• Ave Marija (moje prvo pijanstvo), 1971.
• Antika, 1971.
• Mora, 1972.
• Predgrađe (Ibisa), 1972.
• Zavnoh, 1973.
• Ubistvo u noćnom vozu, 1973.
• Kronika jednog zločinca, 1973.
• Rad zida grad, 1974.
• San (de natura sonoris), 1975.
• Muke po Mati, 1975.
• Zagrebački velesajam, 1976.
• Film o radnicima gostima, 1977.
• Okupacija u 26 slika, 1978.
• Slobodna interpretacija, 1979.
• Zagreb živi s Titom, 1980.
• Pad Italije, 1981.
• Zavičaj (Vladimir Nazor), 1982.
• Ujed anđela, 1983.
• Krv i pepeo Jasenovca, 1985.
• Večernja zvona, 1986.
• Mare Adriaticum, 1986.
• Amorella, 1987.
• Haloa (Praznik kurvi), 1988.
• Zalazak stoljeća: Testament L.Z., 1993.
• Ma je pomsta (Lacrimosa), 1995.
• Kdo je M.Š., 2000.
• Lica terakota, 2003.
• Oči Pekinga, 2003.
• Simfonija nebeskog grada, 2003.
• Tito – poslednji svjedoci testamenta (serija 13. ep.)
Trenutno u postprodukciji Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)

Projekat Film davne budućnosti ima prevashodno zadatak da sačuva preko 200 godina filmskog iskustva vrhunskih reditelja srpske kinematografije – Đorđa Kadijevića, Bore Draškovića, Miše Radivojevića i Zdravka Šotre. Knjiga je nastala na osnovu razgovora za okruglim stolom, kao i pojedinačnih razgovora koje je vodio autor projekta, profesor Darko Bajić.

Reditelj Đorđe Kadijević je o temi knjige rekao: „Pitanje o tome kakva je danas filmska umetnost, šta je ona danas i o čemu govori, kako se vrednuje i ceni, trebalo bi da bude postavljeno u nekom velikom, svetskom kulturnom ambijentu. O ovome bi trebalo da se pitaju Amerika i Evropa. Mi smo na tu temu razgovarali zahvaljujući lucidnosti Darka Bajića, koji je skovao u glavi našu radoznalost prema onome o čemu pre ove knjige možda i ne bismo razmišljali.“

Ovaj moderni platonovski dijalog prava je antologija produbljenih analiza filmova sa verskom tematikom, od XIX do XXI veka. Nisu izostavljeni ni militantno ateistički filmovi, kao ni, istina malobrojni, filmovi srpskih sineasta koji se religije dotiču. Posebno poglavlje posvećeno je i nepravedno zaboravljenim delima eminentnih svetskih režisera o vaskrsenju mrtvih. Knjigu završava pregled čuvenih arthaus filmova koji nisu direktno religiozni, ali zato očigledno žude za apsolutom

Sećanja na omnibus film "Kako je propao rokenrol"

Ako budete čitali ovu antologiju redom, onako kako su tekstovi poređani, od prvog prema poslednjem, dobićete najbolju predstavu o onome što sam želeo njome da postignem, a to je: da pokažem sve bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj meri je njegovo prisustvo u ovoj sredini ostavilo traga u našoj literaturi.

Knjiga „Hitchcock i Marnie“ je close reading analiza najkontroverznijeg filma velikog režisera. Kroz pažljivo iščitavanje svih segmenata, često uz kadar-po-kadar tumačenje, knjiga sa preko 250 ilustracija predstavlja detaljno hermeneutičko propitivanje filma Marnie koji je, zapravo, posljednje remek-djelo Hitchcockovo i jedno od poslednjih grandioznih ostvarenja Starog Holivuda. Istovremeno, Bečanović tretira Marnie i kao film u kome, na specifičan način, vrhuni cijela Hitchcockova estetika, tako da se, kroz analizu konkretnih scena i sekvenci iz filma, stvara i jedna šira slika o režiserovom opusu, jer se ukazuje na to kako su njegovi fascinantni motivi i stileme bili ranije korišteni (na primjer, autorova kameo pojavljivanja, figura majke, prizori poljubaca, voajerizam itd).
Kao što Hitchcockova konematografija predstavlja „Institut užitka“, tako i ova kritička knjiga postaje institut čitalačkog užitka par excellence, jer je ne možete ispustiti iz ruku
Maja Hamel Bogojević, autorka Cinematic Gaze,
Gender and Nation in Yugoslav Film (1945-1991)

Napisana nevjerovatnom erudicijom i zaraznom strašću, ova bi knjiga trebala postati temeljna literatura za tumačenje i shvaćanje Hitchcocka, ali i libidinalne ekonomije u kinematografiji. Nisam susreo nijednu osobu koja toliko duboko poznaje ovu materiju i čija fascinacija „majstorom supensa“ stvara užitak u tekstu kao da ga je režirao sam Hitchcock.

Srećko Horvat, autor The Radicality of Love i Poetry From the Future: Why a Global Liberation Movement Is Our Civilisation s Last Chance

„Glumci, glumci... Čitavog života sam se, i mimo rada, družio sa glumcima, što nije baš uobičajeno za reditelja. Prosto osećam da smo od istog soja… Između dva kadra ima mesta i za šalu, pa tako provedeno vreme ostane svima u lepoj uspomeni.“

„Dobri moji glumci... Za vama ostaju i priče o vašim osobenostima, te puno šaljivih zgoda i neumrlih duhovitosti. Ova knjiga želi da otrgne od zaborava što više tih Tespidovih sledbenika. I da iznađem kako sam se ja našao među njima…“

Uz detaljan popis ostvarenih dela, podeljenih uloga i dobijenih nagrada, obilje anegdota nastalih tokom snimanja, putovanja i gostovanja, ova knjiga svedoči o nezaboravnim veličinama jednog vremena i u životu i na pozornici i na platnu…

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković