FILM

Od momenta svoga prvog pojavljivanja na engleskom jeziku kod čuvenog izdavača Cambridge University Press, 1987. godine, knjiga Vlade Petrića "Konstruktivizam u filmu" izvršila je snažan uticaj na recepciju sovjetskog reditelja dokumentarnog filma Dzige Vertova u anglosaksonskom kulturnom krugu. Taj se efekat odrazio ne samo na poimanje Vertovljevog "Čoveka s filmskom kamerom", remek-dela eksperimentalnog dokumentarnog filma kojem je knjiga prevashodno posvećena, već i na razumevanje Vertovljevog doprinosa filmskoj umetnosti i filmskoj misli u celini. Plod Petrićevog dugogodišnjeg rada na Vertovljevom celokupnom delu, manifestima, ogledima, i dnevničkim zapisima, "Konstruktivizam u filmu" nastajao je u dinamičnom, ponekad primetnom, a ponekad neizrečenom, stvaralačkom dijalogu autora sa kolegijalnim i širim kulturnim i intelektualnim okruženjem. Na taj način, uz filmsko i pisano nasleđe sovjetskog reditelja, dijaloški aperceptivni fon Petrićeve knjige predstavlja jedan heterogen kulturno-istorijski, intelektualni i ideološki asamblaž: pre svega Vertovljev neposredni kulturni, intelektualni i širi društveni

U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković

„Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri

„Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!”

Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao.

Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije.

Kao svojevrsni atlas filmskih uspomena na XX vek, dvosatni video esej Zid uspomena/Wall of Memories (1997) Vlade Petrića, manifestuje se kao neka vrsta Mnemosininog atlasa, monumentalnog projekta Abija Varburga (Aby Warburg), u formi savremenog medija - digitalnih pokretnih slika.

Na sličan način Petrićevo živo interesovanje za suštinu stvari, vidljivog materijalnog sveta koji nas okružuje, iskazuje i knjiga Uvođenje u film, u kojoj je on vešto razglobljavao, rastavljao i analizirao različite aspekte filmske forme i njenog nastajanja.

Možda je na ontološkom nivou njegov pristup filmu bio sličan pristupu slavnog nemačkog teoretičara filma Zigfrida Krakauera (Siegfried Kracauer) koji je isticao potencijal filma da beleži i razotkriva materijalnu stvarnost i posmatra svet iz drugačije perspektive. Pod uticajem ruskog formalizma i sovjetske škole filmske montaže, Petrićev metodološki i analitički pristup filmu upućuje i na teoriju Sergeja Ejzenštajna koji je posmatrao građenje filmske forme polazeći od njene najelementarnije komponente, pojedinačnog kadra. Za Ejzenštajna je na ovom mikroskopskom nivou filmska sličica predstavljala kreativni konstrukt filmskog autora sačinjen od sirovog filmskog materijala.

Posmatrano u celini, Uvođenje u film predstavlja upravo konkretizaciju samog čina rastavljanja da bi se ponovo sastavio i samim tim upoznao “objekt znanja”, uz sva njegova značenja. U ovom pogledu Petrićev postupak i metod pisanja liči na rad reditelja koji stvara film. Mnogi proučavaoci i teoretičari filma nisu filmski stvaraoci, ali Petrić je imao dragoceno iskustvo reditelja koji je radio na televiziji i filmu, i to iskustvo je uticalo na njegove teorijske refleksije u ovoj knjizi. U razgovoru s Milošem Jevtićem 1989. godine Petrić je otkrio kako je uvek osećao unutrašnji sukob između emocionalnog i racionalnog, kreativnog i analitičkog, i da je bio opsednut detaljima što ga vuklo profesiji pedagoga, kritičara i teoretičara više nego čistoj kreaciji. Uvođenje u film može se posmatrati kao subjektivni izraz filmskog sveta jednog reditelja iskazan rečima, umesto pokretnih slika... Ana Grgić, 2022