FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

U knjizi se nalaze karakteristične misli, ideje i fragmenti iz Pekićevih romana, priča i drama, iz književne i političke esejistike, iz objavljenih i neobjavljenih dnevnika, iz pisama iz tuđine i iz pisama književnim prijateljima, iz razgovora, iz objavljene i neobjavljene književne zaostavštine. Izbor predočenih misli, ideja i fragmenata vrlo je obiman, pri čemu su izabrani odlomci dati tako da je sačuvana celovitost i izvornost piščevih misli.

(Gojko Božović)

Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.

„Lični moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina – završava sa žrtvovanjem tuđih života.“ Borislav Pekić

Knjiga političkih eseja, zapisa i govora Stope u pesku otkriva Borislava Pekića i kao angažovanog pisca i političkog mislioca. Jedan od prvih pristalica višestranačkog sistema u jednopartijskoj Jugoslaviji pedesetih godina, koji je zbog tog svog uverenja robijao, i jedan od osnivača Demokratske stranke devedesetih, Pekić je svoju neiscrpnu stvaralačku energiju ulagao i u borbu za stvaranje demokratske Srbije posle pola veka ideoloških predubeđenja koja su vladala na balkanskim prostorima. „Naša demokratija i crna magija“, „Dnevnik besnila“ i „Zamke ideologije“, kako su ih nazvale priređivači ove knjige Ljiljana i Aleksandra Pekić, tri su zasebne celine u ovoj poučnoj i na mahove gorkoj knjizi nastaloj u vreme nacionalnog sazrevanja i tranzicije.

„Ozaren autorovim duhom, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac u srpskoj književnosti druge polovine XX veka. Ovog velikog pisca odlikuje univerzalnost sadržaja i stvaralačko obilje.“ Dobrica Ćosić

„U suštini Pekićevog dela je briga za budućnost, vrsta humanog akta. Takođe, brinuo je i da partijski mehanizmi ne potkopaju proces demokratizacije, nego da pronađu zajedničke vrednosti.“ Aleksandar Jerkov

„Borislav Pekić je moralni uzor savremene Srbije.“ Slobodan Gavrilović

Pekićeva pisma koja su pred čitaocima pisac je lično tokom dve godine čitao preko Jugoslovenske sekcije BBC-ja pre ravno trideset godina. U njima su protagonisti dva imaginarna lika: Živorad, koji je oličavao Jugoslovene, i gospodin Džons, koji je predstavljao tipičnog Engleza. Teme za svoja pisma Pekiću i nije bilo teško da nađe u knjigama, novinama i događajima, bilo iz Londona i Beograda, bilo iz drugih evropskih zemalja i svetskih centara. Njegovo ogromno znanje iz raznih oblasti, od mitologije, preko filozofije i politike, do muzike i književnosti, kao i njegovo književno majstorstvo, učinili su da svaka tema, svako pojedino pismo i danas zvuči blisko i prepoznatljivo, a istovremeno iznenađuje svojom originalnošću i univerzalnom porukom.

Tri ciklusa pisama iz tuđine, sabranih u ovoj knjizi, pravi su esejistički biseri, prozne minijature koje još jednom potvrđuju Pekićevo suvereno vladanje svim književnim žanrovima.

„Bilo da se radi o karakteristikama vlasti, demokratiji ili korupciji, Pekićeva pisma su brevijar situacija i karaktera, kako naših tako i engleskih. To su pisma pričana i pisana za ljude koji žive u Jugoslaviji, kojima je pisac želeo da pomogne da shvate i svet i vreme u kome žive, istovremeno opisujući i Engleze i Englesku. Univerzalnost njegovog tretiranja događaja i situacija vidi se iz svakog pisma, a njih je Pekić uočio i na duhovit način prikazao ne štedeći ni sebe ni druge.“ Iz Pogovora Ljiljane Pekić

Radovi od 1. do 6. bave se odnosom umetnosti i stvarnosti, ali ne one uže, profesionalne stvarnosti koja se piscu predstavlja kao građa, kao rudnik fikcije, već one druge, građanske koja, po prirodi stvari, želi njega da razgradi, a potom i prema svojim kalupima izgradi. Samim tim, čak i kad nisu izrikom tema, moralna pitanja ostaju stvarnom unutrašnjom temom ovih razmišljanja.
U radovima od 7. do 10. skicirani su neki najopštiji, najčešće sporni problemi književnosti, kako ih ja vidim, a u kontekstu pretpostavke da je literatura, ne samo za čitaoce, već, i još dublje, za pisce, tek jedan od mogućih načina saznavanja sveta.
Tekstovi od 11. do 13. raspravljaju o izvesnim temama na kojima radim ili ću jednom raditi.
Onaj pod brojem 14 nastoji da objasni nastanak i smisao jednog od mojih rukopisa.
Radovi od 15. do 19. posvećeni su onome što se zove – tehnika spisateljskog zanata, ako tako nešto uopšte postoji. U svakom slučaju, stvarnost kojom se ovde bavim nije opasna. Ona je ovde tek građa. Ovde sam opasan – ja.