Radovi od 1. do 6. bave se odnosom umetnosti i stvarnosti, ali ne one uže, profesionalne stvarnosti koja se piscu predstavlja kao građa, kao rudnik fikcije, već one druge, građanske koja, po prirodi stvari, želi njega da razgradi, a potom i prema svojim kalupima izgradi. Samim tim, čak i kad nisu izrikom tema, moralna pitanja ostaju stvarnom unutrašnjom temom ovih razmišljanja.
U radovima od 7. do 10. skicirani su neki najopštiji, najčešće sporni problemi književnosti, kako ih ja vidim, a u kontekstu pretpostavke da je literatura, ne samo za čitaoce, već, i još dublje, za pisce, tek jedan od mogućih načina saznavanja sveta.
Tekstovi od 11. do 13. raspravljaju o izvesnim temama na kojima radim ili ću jednom raditi.
Onaj pod brojem 14 nastoji da objasni nastanak i smisao jednog od mojih rukopisa.
Radovi od 15. do 19. posvećeni su onome što se zove – tehnika spisateljskog zanata, ako tako nešto uopšte postoji. U svakom slučaju, stvarnost kojom se ovde bavim nije opasna. Ona je ovde tek građa. Ovde sam opasan – ja.
