FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Kao i u prvoj zajedničkoj knjizi priča-eseja Knjiga o muzici, Albahari i Radaković, naizmenično razmenjujući razmišljanja o svojim ili tuđim fotografijama koje jedan drugom posvećuju, razigravaju jedinstvenu priču o svom dugogodišnjem prijateljstvu, druženju u Zemunu, o zajedničkim prijateljima, snovima i planovima. Istovremeno, pred očima čitaoca izranja povest o jednom proteklom vremenu, ostvarena i rečima i slikama, pri čemu su fotografije u knjizi samo podsetnik na zajedničke dečačke igre, na kasnije zrele umetničke i književne poduhvate, na simbole, artefakte i pejzaže jedne sasvim privatne mitologije, koja je prerasla svoje prostorne i vremenske okvire.

Nad ovim izuzetnim i slojevitim atlasom uspomena obavezno ćemo se zapitati da li su njegovim autorima fotografije poslužile kao ilustracije uz priče ili, naprotiv, kao podstrek da se rastumače, da se otkrije njihov univerzalni smisao i dokuče tajni putevi njihovog nastanka i dalekosežne posledice njihovog značenja.

Useljenik se na kraju nalazi u prostoru koji nigde i nikome ne pripada, u vodi koja je dovoljno plitka da se ne udavi i dovoljno duboka da ne može da stoji na dnu, odnosno, u čardaku ni na nebu ni na zemlji.


U novoj, tuđoj zemlji, stari jezik postaje poslednja slamka, tanana nit koja je jedina u stanju, čini se, da sačuva useljenika od strahotnog osećaja propadanja. […] Jezik je naš ceo život, jezik je ono što smo i ukoliko ostanemo bez njega, ostajemo doista bez sebe. Nema nas više.


I sam tvrdoglavo nas tojim da ostanem ono što jesam, što sam do sada bio, premda moji pokušaji da zaronim u more tuđeg jezika podsećaju na pokušaje kupanja u Mrtvom moru u Izraelu. Ako probaš da zaroniš, voda te izbaci napolje; ako ostaneš predugo u njoj, izjedu te so i minerali.


Samo onaj ko se menja, onaj ko se prilagođava novom svetu u istoj meri u kojoj taj svet prilagođava sebi, može na kraju da ostane isti. Prividni poraz tako, u stvari, postaje pobeda.

David Albahari

David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine u Peći. Objavio je devet knjiga priča i jedanaest romana, kao i dve knjige eseja. Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić. Ostale knjige priča: Porodično vreme, Obične priče, Fras u šupi, Jednostavnost, Neobične priče, Drugi jezik i Senke. Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije Balkaniku i Most-Berlin. Ostali romani: Studija Dimitrijević, Cink, Kratka knjiga, Snežni čovek, Mrak, Gec i Majer, Svetski putnik, Pijavice, Marke i Ludvig. Knjige eseja: Prepisivanje sveta i Teret. Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil, Sare Kejn i Džejsona Šermana. U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više časopisa i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga Matice srpske. Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika. Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.

Zbornik "Svaštara o travi" u biblioteci "Cveće zla" priredio je David Albahari sa Brankom Kukićem. Govoreći o ovoj knjizi Kukić je otkrio do je reč o marihuani, biljci koja prati ljudski rod više od 4.000 godina i ima kontradiktornu istoriju, a smatraju je "duhovitom".