FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se...


Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra hranom bogova. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.

Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik.Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada.

Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovremeno tri različite pesme Bulata Okudžave.
(Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine" Mihaila Đakovića)