Proizvodi

"
Prorok Halila Džubrana jedan je od najvećih književnih fenomena 20. veka. Preveden je na preko 100 jezika i inspirisao mnoge umetnike.
Ali, zašto nam je Prorok toliko blizak?
Propovedi koje Almustafa daruje narodu Orfalisa predstavljaju poetska uputstva za postizanje jedinstva sa sobom i svetom. Zaobilazeći religijske dogme one se direktno obraćaju univerzalnoj ljudskoj duhovnosti. Zato Proroka čitamo sa pažnjom i zanosom, gladni svake nove reči i dok to činimo i sami postajemo građani Orfalisa.
"

Pobunjeni duhovi, treća Džubranova knjiga objavljena na arapskom jeziku, sastoji se iz četiri priče: „Varda al-Hani“, „Krik grobova“, „Nevestina postelja“ i „Halil, nevernik“.Prva je osuda prisilnih brakova; druga pripoveda o osobama nepravedno osuđenim na smrt (mladić koji u stanju legitimne odbrane ubija oficira, neverna žena i stari sluga); treća o dvoje mladih koji se vole ali postaju žrtve društvenih konvencija; i četvrta o iskušeniku, izbačenom iz manastira koga prihvataju jedna majka i njena ćerka.Ove priče su pisane u realističkom maniru i u njima Džubran izlaže kritici korupciju, hipokriziju i tradicionalne dogme libanskog društva sa stanovišta izvorne religije pravde i ljubavi, u kojoj je Bog dostupan jednako svim pojedincima, bez obzira na nacionalno i socijalno poreklo ili rang u hijerahiji moći.Ova svojevrsna odbrana principa evanđeoskog hrišćanstava, nije naišla na dobar prijem ni kod vrha maronitske crkve u Libanu ni kod Visoke porte u Istanbulu.Vrh maronitske crkve zapretio mu je ekskomunikacijom. Kada ga je predstavnik patrijarha maronitske crkve zamolio da uništi Pobunjene duhove i odrekne se ideja koje u ovoj knjizi izlaže, Džubran mu je odgovorio: „Ne iznenađuje me to što ste mi rekli. Što se tiče mog odgovora, dozvolite mi da vam kažem da sam daleko od toga da se povučem i da ću uskoro završiti pisanje jedne nove knjige, Slomljenih krila. Nadam se da ćete je čitati i vi i njegova Preuzvišenost patrijarh i da će vas ona inspirisati da reformišete vašu crkvu. Videćete da sam u potpunom nesaglasju sa vama i da posle Pobunjenih duhova mogu da odem i dalje“.Po objavljivanju ovog dela (1908.), Džubran se nastanio u Parizu i bio je pod snažnim uticajem arapskih intelektualaca koji su se zalagali za oslobađanje Sirije i Libana od otomanskog ropstva. Zbog takvog političkog angažovanja na njega je čak bio izvršen i jedan nespeo atentat. Po svemu sudeći, njegova dela bila su ocenjena kao politički subverzivna. Iako je samo dvesta primeraka Pobunjenih duhova ušlo u Siriju 1910. godine, otomanske vlasti su naredile da se oni spale na javnom trgu u Bejrutu.

P.L.

Knjiga Nimfe iz doline, objavljena u jesen 1906. godine na arapskom jeziku, sastoji se iz tri priče: „Pepeo prošlosti i večna vatra“, „Marta al-Banija“ i „Opsednuti Johana“.Prva pripoveda o feničanskom svešteniku koji, reinkaniran u pastira posle dve hiljade godina, pronalazi svoju izgubljenu verenicu u liku seljanke; druga, o siročetu, koje je zaveo pa napustio bogati varošanin; treća o svađi nekog pastira sa kaluđerima jednog manastira.Ovo Džubranovo delo sadrži teme i ideje koje su prisutne i u njegovim kasnijim spisima: metempsihoza (verovanje karakteristično za spise «mahdžera», arapske književne emigracije u SAD), obespravljenost žena na Bliskom Istoku, i uzvišenost Hrista suprotstavljena niskosti sveštenstva (opterećenog voljom za moć i pohlepnošću).Već od samog objavljivanja, Nimfe iz doline su izazvale nezadovoljstvo u arapskim zemljama. I sâm Džubran o tome svedoči u pismu svom rođaku Nakleu: „U Siriji me osuđuju kao bezbožnika, a u Egiptu pisci me kleveću govoreći: ‘On je neprijatelj pravičnih zakona, porodičnih veza i tradicija predaka’. I ako bolje razmislim, priznajem da su oni u pravu, jer znam da se moja duša gnuša zakona koje je čovek napravio za čoveka, a ja se gnušam i tradicija koje su zaveštane budućim generacijama. Ova mržnja je plod moje ljubavi za duhovno i sveto osećanje koje bi moralo biti izvor svakog zakona ovde i sada, jer je ono odraz Boga u čoveku... Osećam da postoji velika snaga u dubini moga srca koja želi da se pokaže, i ona će se s vremenom ispoljiti ako to bude volja Neba.“Ove njegove reči, napisane kada je imao tek dvadeset i tri godine, svedoče u kojoj je meri bio svestan duhovne misije koja mu predstoji.

P.L.

Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se...


Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra hranom bogova. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.