Proizvodi

"
Prorok Halila Džubrana jedan je od najvećih književnih fenomena 20. veka. Preveden je na preko 100 jezika i inspirisao mnoge umetnike.
Ali, zašto nam je Prorok toliko blizak?
Propovedi koje Almustafa daruje narodu Orfalisa predstavljaju poetska uputstva za postizanje jedinstva sa sobom i svetom. Zaobilazeći religijske dogme one se direktno obraćaju univerzalnoj ljudskoj duhovnosti. Zato Proroka čitamo sa pažnjom i zanosom, gladni svake nove reči i dok to činimo i sami postajemo građani Orfalisa.
"

U savremenom prevodu Jovane Žovanović, ovo spiritualno delo svojevrstan je vodič kroz život formalno koncipitan kao zbirka eseja prestavljenih kao obraćanje proroka Alimustafe.

Pobunjeni duhovi, treća Džubranova knjiga objavljena na arapskom jeziku, sastoji se iz četiri priče: „Varda al-Hani“, „Krik grobova“, „Nevestina postelja“ i „Halil, nevernik“.Prva je osuda prisilnih brakova; druga pripoveda o osobama nepravedno osuđenim na smrt (mladić koji u stanju legitimne odbrane ubija oficira, neverna žena i stari sluga); treća o dvoje mladih koji se vole ali postaju žrtve društvenih konvencija; i četvrta o iskušeniku, izbačenom iz manastira koga prihvataju jedna majka i njena ćerka.Ove priče su pisane u realističkom maniru i u njima Džubran izlaže kritici korupciju, hipokriziju i tradicionalne dogme libanskog društva sa stanovišta izvorne religije pravde i ljubavi, u kojoj je Bog dostupan jednako svim pojedincima, bez obzira na nacionalno i socijalno poreklo ili rang u hijerahiji moći.Ova svojevrsna odbrana principa evanđeoskog hrišćanstava, nije naišla na dobar prijem ni kod vrha maronitske crkve u Libanu ni kod Visoke porte u Istanbulu.Vrh maronitske crkve zapretio mu je ekskomunikacijom. Kada ga je predstavnik patrijarha maronitske crkve zamolio da uništi Pobunjene duhove i odrekne se ideja koje u ovoj knjizi izlaže, Džubran mu je odgovorio: „Ne iznenađuje me to što ste mi rekli. Što se tiče mog odgovora, dozvolite mi da vam kažem da sam daleko od toga da se povučem i da ću uskoro završiti pisanje jedne nove knjige, Slomljenih krila. Nadam se da ćete je čitati i vi i njegova Preuzvišenost patrijarh i da će vas ona inspirisati da reformišete vašu crkvu. Videćete da sam u potpunom nesaglasju sa vama i da posle Pobunjenih duhova mogu da odem i dalje“.Po objavljivanju ovog dela (1908.), Džubran se nastanio u Parizu i bio je pod snažnim uticajem arapskih intelektualaca koji su se zalagali za oslobađanje Sirije i Libana od otomanskog ropstva. Zbog takvog političkog angažovanja na njega je čak bio izvršen i jedan nespeo atentat. Po svemu sudeći, njegova dela bila su ocenjena kao politički subverzivna. Iako je samo dvesta primeraka Pobunjenih duhova ušlo u Siriju 1910. godine, otomanske vlasti su naredile da se oni spale na javnom trgu u Bejrutu.

P.L.

Knjiga Nimfe iz doline, objavljena u jesen 1906. godine na arapskom jeziku, sastoji se iz tri priče: „Pepeo prošlosti i večna vatra“, „Marta al-Banija“ i „Opsednuti Johana“.Prva pripoveda o feničanskom svešteniku koji, reinkaniran u pastira posle dve hiljade godina, pronalazi svoju izgubljenu verenicu u liku seljanke; druga, o siročetu, koje je zaveo pa napustio bogati varošanin; treća o svađi nekog pastira sa kaluđerima jednog manastira.Ovo Džubranovo delo sadrži teme i ideje koje su prisutne i u njegovim kasnijim spisima: metempsihoza (verovanje karakteristično za spise «mahdžera», arapske književne emigracije u SAD), obespravljenost žena na Bliskom Istoku, i uzvišenost Hrista suprotstavljena niskosti sveštenstva (opterećenog voljom za moć i pohlepnošću).Već od samog objavljivanja, Nimfe iz doline su izazvale nezadovoljstvo u arapskim zemljama. I sâm Džubran o tome svedoči u pismu svom rođaku Nakleu: „U Siriji me osuđuju kao bezbožnika, a u Egiptu pisci me kleveću govoreći: ‘On je neprijatelj pravičnih zakona, porodičnih veza i tradicija predaka’. I ako bolje razmislim, priznajem da su oni u pravu, jer znam da se moja duša gnuša zakona koje je čovek napravio za čoveka, a ja se gnušam i tradicija koje su zaveštane budućim generacijama. Ova mržnja je plod moje ljubavi za duhovno i sveto osećanje koje bi moralo biti izvor svakog zakona ovde i sada, jer je ono odraz Boga u čoveku... Osećam da postoji velika snaga u dubini moga srca koja želi da se pokaže, i ona će se s vremenom ispoljiti ako to bude volja Neba.“Ove njegove reči, napisane kada je imao tek dvadeset i tri godine, svedoče u kojoj je meri bio svestan duhovne misije koja mu predstoji.

P.L.

Pitate me kako sam postao bezumnik. Ovako se to zbilo: jednog dana, davno pre no što se rodiše mnogi bogovi, probudio sam se iz dubokog sna i video da su mi ukrali sve moje maske sedam maski koje sam svojeručno napravio i nosio kroz sedam života i potrčah bez maske ulica punim ljudi uz krike: Lopovi, lopovi, prokleti lopovi.
Muškarci i žene smejaše mi se, a neki pobegoše u kuće, strahujući od mene.
A kad stigoh do tržnice, neki mladić, koji je stajao na vrhu kuće, povika: Evo ga bezumnik! Podigoh pogled da ga vidim i sunce mi poljubi ogoljeno lice, po prvi put. Po prvi put sunce poljubi moje ogoljeno lice i u mojoj duši se razgore plam ljubavi prema suncu i nisam želeo više svoje maske. I kao u zanosu povikah: Blagosloveni, blagosloveni da su lopovi koji mi ukradoše maske!
I tako sam postao bezumnik.

Nek pevač pusti svoj krik i nek plesačica nogama upliće,
Da mene načas zadovoljstvo prožme.
Neka mi duša noćas vedra bude.
Možda me i sanak obuzme, pa u polusnu
Ugledam svet svetliji,
A stvorenja zvezdanija ukažu mi se...


Bogovi zemlje, poslednje delo koje je Džubran objavio za života, zbog srodnosti ideja sa Bezumnikom i prorokom predstavlja poslednji deo svojevrsne trilogije. Osnovna tema kojom se bavi ovo delo napisano u formi sokratovskog dijaloga jesu, zapravo, tri velike tendencije ljudskog srca koje personifikuju određeni bogovi. Prvom bogu se život ogadio i on želi da ga uništi. Drugi je ispunjen voljom za moć i koristi je da vlada ljudima koje smatra hranom bogova. Treći odbacuje indiferentnost prvog i aroganciju drugog, i ubeđen je da se tajna egzistencije nalazi u lepoti i ljubavi.