U dosadašnje tri Orfelinove zbirke Blekvudovih priča – Vrbe (2015), Drevna svetla (2017) i Čovek koga je drveće volelo (2021) – ovog klasičnog pisca strave upoznali smo pretežno u njegovom prirodnom okruženju, u šumama, pustinjama, vresištima, planinama, na ostrvima, obalama, na rekama. Sada je krajnje vreme da ga, kroz Pustu kuću (2025) vidimo i na gradskim pločnicima, u kućama i sobama velegrada, ili bar predgrađa, i proverimo da li je to isti onaj Blekvud, kako se snalazi u tom prostoru i kako svoje preokupacije prilagođava ovom ambijentu.
