RAFAEL GENIJI UMETNOSTI IV

Za mene najbolji deo poznatog dela Kandid autora Voltera čine sledeći redovi: "On upita od koga su umetnika prve dve. "Od RAFAELA", odgovori senator. "Kažu da nema ničeg lepšeg u Italiji, ali se one meni nimalo ne sviđaju. Jednom reči, neka kaže ko šta hoće, ja ne nalazim tu pravog podražavanja prirode. Ja bih voleo sliku jedino kad bih poverovao da vidim samu prirodu: takvih slika uopšte nema"". Takav snažan efekat mislim da svi žele i očekuju od bilo koje slike bez obzira na autora i period stvaranja i nastanka i od umetnosti uopšte, za tim tragaju jer teže da u umetnosti nađu utočište. Postoji nešto što se zove Stendalov sindrom, mislim da je to, ili možda nešto još uzvišenije od toga upravo ono za čim mnogi koji su ikada pogledali film, poslušali pesmu, pročitali makar jedan redak knjige, časopisa, novina, obišli neku galeriju i videli slike, crteže i tako dalje čeznu, žude, potajno se nadaju i priželjkuju da će i njih snaći, zadesiti. Oni strpljivo, puni želje za trajnom utehom, spokojem, mirom i nekakvom vrstom duhovnog prosvetljenja, oslobođenja, otkrovenja, epifanije u umetnosti ali ponekad i na ivici očaja i puni ogorčenja na sve iščekuju da ih umetnost prigrli, da ih uvuče u sebe ne samo nekakvim suptilnim, podsvesnim i barem kratkoročno neosetnim delovanjem, već žele da ih knjige, časopisi, novine, grafiti, pesme, slike, skulpture itd. trenutno, odmah na prvo slušanje i gledanje bez bilo kakve analize, udubljivanja i razmišljanja pogode, promene,da osete momentalne fizičke efekte uticaja čiji izvor ostaje misteriozan, a opet, ko će znati, možda i ne treba baš tragati za nečim tako izraženim, možda treba da budemo zadovoljni i kad nam neko ostvarenje ili kreacija pruži i najmanju moguću radost, pozdrav.