JEZIK I KNJIŽEVNOST

Književni časopis „Misao” 1920. godine širom je otvorio vrata pesmama mlade Desanke Maksimović, koje su nesvakidašnje neposredno i razumljivo progovarale o prirodi, ljubavi, neizgovorenim čežnjama. Danas, u kontekstu srpske književnosti XX veka, pesničko delo Desanke Maksimović zauzima neprikosnoveno mesto.

Desanka Maksimović bila je i pesnikinja rodoljubivog osećanja, filozofskih refleksija, istrajne misaonosti i etosa slobode, dobrote, hrabrosti i odanosti. Njena nesumnjivo velika stvaralačka energija i autentična lirska osećajnost po mnogo čemu su jedinstveni u našoj književnosti, zbog čega se svaki izbor iz njenog pesništva biva nepotpun, jednostran i nepodesan za zahvatanje bogatstva i punoće njenog pesničkog izraza, koji je Stevan Raičković opisao kao stišanu lirsku struju koja sledi svoj zadatak, Ivan V. Lalić kao „delo pesnika koji je u svakom svom trenutku bio autentičan u vernosti prema sebi, svojoj prirodi i prirodi svog pevanja”, čija jednostavna mudrost dotiče retko neposredno.

Ova knjiga nastala je kao projekat Ministarstva kulture RS i Kancelarije Predsednika Meksika, koje su se sporazumele da zajednički realizuje projekat dvojezičkog izdanja poezije Meksika i Srbije. Odlučeno je da to budu delovi zbirke „Tražim pomilovanje“ Desanke Makismović i ciklusa poezije meksičke pesnikinje Rosario Kasteljanos „Materia memorable“ u jednom tomu. Projekat se sastoji u tome da se u obe zemlje štampa izdanje koje bi sadržalo pesme na srpskom i španskom,
Pesnikinja, prozna i dramska spisateljica, profesorka književnosti i filozoije, ambasadorka, uporni borac za rodnu, etničku, rasnu jednakost i socijalnu pravdu, meksička pesnikinja Rosario Kasteljanos Figeroa (1925-1974), jedna od najznačajnijih književnica Latinske Amerike dvadesetog veka, takođe je i glavni simbol hispanoameričkog feminizma.

Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni;
i, ma koliko bilo protivurečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi...

Od svoje prve zbirke iz 1924. godine pa do danas Desanka Maksimović (1898–1993) opčinjava čitaoce svojim umećem da od neizgovorenih strepnji i nejasnih čežnji i slika stvara poeziju koja je jednostavna, neposredna i razumljiva. Njene reči su iskrene, otvorene prema čoveku i životu, njeni su stihovi puni lirske misaonosti, a u njima je pesnik Ivan V. Lalić uočio jedinstvo životnog iskustva, talenta i mudrosti.

Između slutnji i sete, pesme poput Strepnje, Opomene, Verujem, Proletnje pesme, Krvave bajke, Pokošene livade, Tražim pomilovanje i danas predstavljaju pravo duhovno utočište.

„Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje.“
– Stevan Raičković