JEZIK I KNJIŽEVNOST

Averno je deseta knjiga poezije američke pesnikinje Luiz Glik, ovenčane svim značajnim američkim nagradama za poeziju i Nobelovom nagradom za književnost 2020. godine, što je umnogome doprinelo njenoj internacionalnoj recepciji.

Zbirka je naslovljena prema malom kraterskom jezeru blizu Napulja koje su u antičko doba smatrali ulazom u podzemni svet, i već time nagoveštava dve važne preokupacije pesnikinje, koje su u njenom delu u tesnoj vezi – priroda i mitologija.

Prikazi prirode u Avernu dosledno sugerišu mogućnost nekog pejzaža s one strane, iz Hadovog carstva. Persefona je zato ključna figura ove zbirke, budući da pripada obema svetovima i nijednom do kraja. Na različitim pozornicama, Luiz Glik u ovoj zbirci pri­kazuje ličnu dramu i borbu u jednom gotovo gnostičkom kontekstu, u kojem je smrt jedina stvarnost.

Njena sklonost ka paradigmatičnom očituje se u mitološkim i hrišćanskim univerzalijama, ali i u psihoanalitičkim obrascima. Ako je jedna od osnovnih poetičkih težnji zbirke bila da se pogled vrati na „stvari na koje se oslanjamo“, na prolazno, Luiz Glik nije zavaravala čitaoce da je u tome uspela. Štaviše, ona toliko često potencira svoje nedoslednosti, da pomišljamo da je to možda i deo njene stvaralačke strategije. Uvukla nas je u raspravu, zasipa nas argumentima, ali za kraj zbirke nam je ipak ponudila jednu slikovnu i intelektualnu bravuru, u kojoj uživamo iako ništa nismo rešili.

Teskobnim putem samootkrivanja, prevazilaženja gubitka i potrage za svrhom, Glik uspostavlja jedan estetski ambijent u kojem na pitanje „kako da podnesem zemlju?“, neminovan odgovor ne mora biti smrt. Pa šta vam još treba? (Iz predgovora Sonje Veselinović)

Na početku Govora povodom dobijanja Nobelove nagrade, Luiz Glik kroz opis svog ranog susreta s pesmama Blejka, Šekspira i Dikinson tematizuje ono najvažnije u sopstvenoj poetici. To je instanca glasa, specifičan način na koji se njen lirski subjekt obraća čitaocu. Na šta pesnikinja tačno misli? Ovaj glas je duboko privatan, ličan, ali ne solipsistički, i svakako ne predstavlja nešto što se kazuje na agori, pred svima, ili što izgovara nekakvo „mi“ – tribunal, kako ironično takav kolektivistički impuls pesnikinja naziva u svom obraćanju. Njen glas se pojavljuje u vidu stišanog i gorčinom obojenog dijaloga koji često ostaje bez adresata, uvek bolno ogoljujućeg. U zbirci Divlji iris izmešteni smo u ravan koja nije ni realnost sadašnjice ni prostor sećanja niti paralelni svet mita već sve tri navedene instance odjednom, date u bezvremenom trajanju glasa. Cvetovi progovaraju, bog nam se direktno obraća, i među njima trepere uzbuđeni ljudski glasovi u nizu pesama naslovljenih kao „Jutrenje“ i „Večernje“. Ono što je čovek za bilje u bašti, to je bog za ljude, ćudljivi vrtlar koji upravlja njihovom sudbinom, a čiji su postupci neshvatljivi, i često se čine okrutnim usled tog nerazumevanja. Dajući glas ljudskom, nadljudskom i podljudskom, pesnikinja uspeva da nam snažno predoči svoju viziju čoveka, ne postajući ni u jednom trenutku nerazumljiva, apstraktna ili neuverljiva. Sve navedeno utiče na to da kritika upravo ovaj naslov prepozna kao najzačudniju, najimaginativniju i verovatno najuspeliju knjigu Luiz Glik. (Iz predgovora Bojana Vasića)