AVERNO

Averno je deseta knjiga poezije američke pesnikinje Luiz Glik, ovenčane svim značajnim američkim nagradama za poeziju i Nobelovom nagradom za književnost 2020. godine, što je umnogome doprinelo njenoj internacionalnoj recepciji.

Zbirka je naslovljena prema malom kraterskom jezeru blizu Napulja koje su u antičko doba smatrali ulazom u podzemni svet, i već time nagoveštava dve važne preokupacije pesnikinje, koje su u njenom delu u tesnoj vezi – priroda i mitologija.

Prikazi prirode u Avernu dosledno sugerišu mogućnost nekog pejzaža s one strane, iz Hadovog carstva. Persefona je zato ključna figura ove zbirke, budući da pripada obema svetovima i nijednom do kraja. Na različitim pozornicama, Luiz Glik u ovoj zbirci pri­kazuje ličnu dramu i borbu u jednom gotovo gnostičkom kontekstu, u kojem je smrt jedina stvarnost.

Njena sklonost ka paradigmatičnom očituje se u mitološkim i hrišćanskim univerzalijama, ali i u psihoanalitičkim obrascima. Ako je jedna od osnovnih poetičkih težnji zbirke bila da se pogled vrati na „stvari na koje se oslanjamo“, na prolazno, Luiz Glik nije zavaravala čitaoce da je u tome uspela. Štaviše, ona toliko često potencira svoje nedoslednosti, da pomišljamo da je to možda i deo njene stvaralačke strategije. Uvukla nas je u raspravu, zasipa nas argumentima, ali za kraj zbirke nam je ipak ponudila jednu slikovnu i intelektualnu bravuru, u kojoj uživamo iako ništa nismo rešili.

Teskobnim putem samootkrivanja, prevazilaženja gubitka i potrage za svrhom, Glik uspostavlja jedan estetski ambijent u kojem na pitanje „kako da podnesem zemlju?“, neminovan odgovor ne mora biti smrt. Pa šta vam još treba? (Iz predgovora Sonje Veselinović)