JEZIK I KNJIŽEVNOST

Savez duhova knjiga je nečuveno darovitih odmetnika. Ono od čega su se, nezavisno jedan od drugoga, odmetnuli, neslavno je propalo.

Naši životi potječu, i na kraju će i isteći, u dugom odjeku te propasti.

Basara, govoreći o onome što je propalo, govori o Srbiji. Ili o svijetu i svemu što je u svijetu ljudsko.

Neki bi njegovi čitatelji toj propasti nadjenuli ime Jugoslavija. Ili nekog još starijeg imeprija, nekog davno prije ukinutog cirkusa iz kojeg su se razbježale životinje, dok je akrobate upropastio strah od visine.

Kukićevo i Basarino odmetništvo svoj kontekst i smisao nalazi u imaginacijama svakoga pojedinog svojeg čitatelja. U tom savezu duhova nema nikakvog programa. Nema ničega što bi vodilo novim kolektivima. Vođeni samilošću i pristojnošću, ljudi nastavljaju sami.- iz predgovora Miljenka Jergovića

Prepiska dva pisca, svakog sa svog kraja civilizacijske drame svoje dve zemlje i umorne Evrope u celini, susreće se na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci. Na mestu gde se smisao dopunjuje u misli sagovornika a države razdvajaju, ostaje samo razum hrabrog pojedinca, prepunjen intelektualnom sumnjom, preciznim iskazom i pravim imenovanjem ljudi i pojava.

Danilo Kiš je govorio da je „intervju esej u dva glasa“, a sličnu analogiju možemo primeniti i na ovu prepisku. Glasno postavljena pitanja i traženje odgovora prepuni su skepse prema iskustvu i neposrednoj stvarnosti. Esej u dva smera govori o granicama egzistencije i svim rukavcima balkanskih (evropskih i svetskih) apsurda: nema kraja, jer se sve već desilo, sve bitke su dobijene i izgubljene u prošlosti. Samo retki poput Jergovića i Basare to vide – klice novih istorijskih dubioza i proces sunovrata smisla.