JEZIK I KNJIŽEVNOST

U svetu koji danas ludilo gotovo isključivo posmatra kao bolest, stari Grci nudili su sasvim drugačiju perspektivu.

U ranoj Grčkoj ono nije bilo samo poremećaj već i način da se probiju granice duše i proširi ljudska ličnost – istovremeno opasnost i dar, poremećaj i nadahnuće. Ludilo je bilo deo religijskog iskustva, temelj delovanja proroka, pa čak i političara, nadahnjivalo je pesnike i pevače, a u ekstatičkim kultovima, poput Dionisovog, otvaralo prostor vizionarskim iskustvima.

Umesto da budu isključeni, „ludi” su u pojedinim epohama imali svoje mesto u zajednici, a društvo je znalo kako da tu silu prepozna, oblikuje i iskoristi.

Ko je, zapravo, lud i šta je bolest?

Đulio Gvidorici prati kako su se odgovori na ta pitanja menjali od arhaične do klasične Grčke, pokazujući da grčka kultura nije monolit, nego složen i promenljiv svet u kojem se mit i razum ne isključuju, već prožimaju.

U 5. veku pre nove ere rađa se pitanje „zašto?”, a s njim i nastojanje da se ludilo objasni prirodnim uzrocima. Hipokrat, lekar i filozof, govori o neravnoteži tečnosti u telu kao uzroku manije, nagoveštavajući racionalni pristup koji će obeležiti kasniju medicinu. Ipak, ludilo ostaje i prostor ekstaze, transa i znanja koje se daruje zajednici. Između nadahnuća i racionalnog mišljenja, u napetosti između mitosa i logosa, oblikuje se temelj zapadne civilizacije.

Na granicama duše: Grci i ludilo uzbudljivo je eruditsko putovanje u svet u kojem granice između božanskog i ljudskog, razuma i osećaja nikada nisu bile čvrsto povučene – i upravo zato su i danas presudne.

Mnogi su pisali o učenjima, spisima i poeziji Svete Tereze Avilske. Umetnicima je bila inspiracija, vernicima jedan od stubova religiozne misli, onima koji sumnjaju pomagala je da nađu unutrašnji put molitve i bliskosti u ljubavi prema Hristu. Njeni život i delo postali su temelj reformisanog karmelićanskog reda, manastirskog i monaškog života.

Sveta Tereza Avilska, jedna od najznačajnijih svetiteljki zapadnog hrišćanstva, svojim delima upisala se u vrh španske i evropske književnosti.

Studija pred vama otkriva njenu „misiju” na našim prostorima između dva rata. Kroz duh i glas Tereze Avilske, Dragan Bošković osvetljava i estetike i poetike naših pisaca. Dučić, Crnjanski, Andrić, Isidora, Desanka, samo su neka od imena koja, svojim tekstovima ucrtana na trodelnoj studijskoj mapi, svedoče o prisustvu Tereze kao svetiteljke, mističarke, pesnikinje i žene. Ona je znak koji povezuje i ističe razlike među njima.

Prisustvo ili naznaka (ponekad i odsustvo) njenog glasa, za Dragana Boškovića jesu izazov otkrivanja religioznih, metafizičkih pitanja, „lirskih tajni” promišljanja i proučavanja spiritualne filozofije, kao i promena u književnosti modernizma. Takvim otvaranjem poetičkog prostora kroz figuru Svete Tereze, autor svedoči o susretima naše književnosti sa zapadnohrišćanskom tradicijom, susretima koji šire horizonte srpske kulture. A geokulturno mapiranje, da citiramo samog autora i to kao potvrda sopstvenog nacionalnog i duhovnog identiteta, izvedeno je i posredstvom zapadnohrišćanskih svetitelјa.

U ovoj knjizi autorka analizira dela koja ne pripadaju centralnom opusu Dostojevskog. Zahvaljujući interdisciplinarnom pristupu, autorka uspeva da pruži sasvim nove i drugačije uvide baveći se centralnim ljudskim iskustvima, od kojih je ljubav i gubitak kapaciteta za bliskost možda i jedno od najvažnijih.

Andrićevi likovi posmatrani kroz prizmu Jungove psihologije. 

Gospođica Rajka Radaković, Mara Milosnica, Anika, Omerpaša Latas, Mustafa Madžar, Alija Đerzelez samo su neki od Andrićevih  junaka  "malih-velikih drama" koje nam pod svetlom Jungove psihologije na pozornicu života i književnosti postavlja i tumači dr Jasmina Ahmetagić.

Ova knjiga nije samo još jedna knjiga o delima našeg nobelovca već ona koja nudi sasvim nove uvide, neočekivane puteve proučavanja i prožimanja  psihologije i  nauke o književnosti, pomaže u dubljem razumevanju duševnog života kako Andrićevih likova tako i nas samih.