DOMAĆE KNJIGE

Ko je bila Gerda Taro – žena koja je svojim foto-aparatom beležila istoriju, a čije je ime decenijama ostalo u senci slavnijih savremenika?

U romanu Devojka s lajkom, Helena Janeček donosi upečatljivu priču o Gerdi Taro, nemačko-jevrejskoj fotografkinji, antifašistkinji i jednoj od pionirki ratne fotografije. Kroz spoj istorijskih činjenica i književne imaginacije, autorka osvetljava život mlade žene koja je hrabro sledila svoje ideale u vremenu političkih previranja, progona i rata.

Radnja nas vodi u Pariz tridesetih godina prošlog veka, među umetnike, političke emigrante i revolucionare, gde Gerda upoznaje Roberta Kapu i započinje ljubavnu i profesionalnu avanturu koja će obeležiti njihove živote. Kroz glasove ljudi koji su je poznavali, pred čitaocem se postepeno otkriva složena i fascinantna ličnost žene koja je odbijala da prihvati nametnute granice.

Istovremeno istorijski roman, ljubavna priča i portret jedne izuzetne žene, Devojka s lajkom istražuje teme identiteta, slobode, umetnosti, političkog angažmana i borbe za pravo na sopstveni glas.

Za ljubitelje kvalitetne istorijske fikcije i inspirativnih ženskih sudbina, ovo je roman koji podseća da iza velikih događaja često stoje ljudi čije priče tek treba da budu ispričane.

Šta povezuje depresivnog mladića koji luta industrijskim predgrađem Dablina, ženu zarobljenu u neobičnom eksperimentu i pisca koji je nestao bez traga?

U zbirci priča Ovo je ritual, Rob Dojl vodi čitaoca kroz mračan, uznemirujući i hipnotišući svet usamljenih pojedinaca koji tragaju za smislom u vremenu otuđenosti, izgubljenih ideala i emocionalne nesigurnosti. Njegovi junaci kreću se između Dablina, Barselone i drugih evropskih gradova, kroz noćne klubove, privremene stanove i neizvesne puteve, pokušavajući da pronađu sebe u svetu koji im stalno izmiče.

Prožete filozofskim pitanjima, posebno mislima Fridriha Ničea, ove priče istražuju granice između stvarnosti i priviđenja, želje i opsesije, slobode i samouništenja. Dojl bez zadrške piše o ljubavi, seksualnosti, zavisnostima, umetnosti i psihološkim ponorima savremenog čoveka.

Posebno mesto u zbirci zauzimaju priče o piscima – talentovanim, neuspelim, zaboravljenim ili opsednutim sopstvenim stvaralaštvom. Kroz njihove sudbine autor istražuje cenu umetničkog života, krhkost identiteta i tanku liniju između fikcije i stvarnosti.

Provokativna, atmosferična i intelektualno izazovna, Ovo je ritual predstavlja izuzetnu zbirku priča o autsajderima, umetnicima i izgubljenim generacijama koje pokušavaju da pronađu svoje mesto u svetu punom neizvesnosti.

Tokom Drugog svetskog rata, u grčkom selu pod nemačkom okupacijom, učiteljica sklanja svoje đake u pećinu i tamo im, pod tutnjavom bombi, pripoveda o jednom drugom ratu – Trojanskom. Kroz njene priče oživljavaju Paris, Helena, Menelaj, Hektor i Ahil, ali bez mitske uzvišenosti i božanske intervencije, već kao ljudi određeni strašću, strahom, gubitkom i nasiljem.

Teodor Kalifatides u Opsadi Troje bogovima daje sporedne uloge, dok u prvi plan smešta ljudsku prirodu, unutrašnje rascepe i psihološku složenost junaka. Istovremeno, događaji iz antičkog sukoba preslikavaju se u svakodnevni život seljana pod okupacijom.

Dva rata tako počinju da se ogledaju jedan u drugom, a antička surovost nalazi svoj odraz u zločinima nemačkih okupatora. Mit, istorija i stvarnost prepliću se u sažet ali izuzetno snažan roman, dok Kalifatidesovi uvidi u ljudsku prirodu otkrivaju koliko su čovekove slabosti, strahovi i patnje ostali isti nakon svih proteklih vekova.

Duboko uveren da je Homerova Ilijada najsnažniji antiratni roman ikada napisan, Kalifatides, višestruko nagrađivani švedski pisac grčkog porekla, ispisuje sopstvenu verziju ove velike priče. Opsada Troje je potresna knjiga o besmislu rata i tome šta znači ostati čovek usred velikih istorijskih previranja.

Opatija je roman o koži. I to onoj koja se odbaci i zameni novom. Sveti Vartolomej – oderani apostol koji u umetničkim prikazima hoda bos sa sopstvenom kožom prebačenom preko
ruke – ovde nije samo ikonografski motiv već kompozicioni princip romana.

Miloš, protagonista, neprestano je na putu: od Holandije, Francuske i Italije, preko Grčke, do Srbije i ovčarskog manastira Sretenje. Sa svakim mestom odbacuje po jedan sloj identiteta koji je bio tuđa projekcija njega. Ono što roman čini neobičnim nije geografska rasprostranjenost ni gustina kulturnih referenci, već odluka da ostane nerazrešen.

Ruther fan den Berh, holandski advokat koji Miloša voli precizno i tačno, deluje kao sila gravitacije i kada više nije prisutan. Njihova veza nije dramatizovana kroz velike scene, već secirana svakodnevnim, gotovo klinički opisanim momentima subordinacije, kao na primer kada Miloš između dva režisera bira Bergmana umesto Pazolinija, samo zato što će to biti prihvatljivije za Ruthera.

Mediteran (ili Jug, kako Perišić precizira) nije dekor niti bekstvo, već protivteža holandskom empirizmu i kalvinizmu – svedočanstvo da postoji način bivanja u svetu koji se ne meri produktivnošću niti jasnoćom namere. U tom sukobu, između severne preciznosti i južnjačkog iskustva sveta koje poznaje razliku između sete i tuge, tinja ključno pitanje romana – koliko sebe čovek može da ustupi pre nego što prestane da postoji.

Kapitalna studija Kultura renesanse u Italiji Jakoba Burkharta jedno je od najuticajnijih dela moderne kulturne istorije.

Ova knjiga nije samo prikaz epohe – ona je portret trenutka u kojem se rađa moderni čovek. Polazeći od izvornih latinskih i italijanskih tekstova, Burkhart u šest tematskih celina oslikava duhovni pejzaž renesansne Italije XIV–XVI veka.

Italijanske gradove-države prikazuje kao umetnička dela, oblikovana svesnom i racionalnom politikom; u razvoju pojedinca prepoznaje oslobađanje od srednjovekovne kolektivnosti – renesansni čovek izlazi iz anonimnosti staleža, razvija snažan osećaj lične odgovornosti, ambicije i težnje ka slavi; dok u humanizmu i obnovi antike vidi temelj novog obrazovanja i mišljenja. Po Burkhartu, ovo je i doba „otkrivanja sveta i čoveka” – geografska radoznalost, interesovanje za prirodne nauke, anatomiju i pejzaž označavaju početak modernog pogleda na stvarnost. Uz to, osvetljava svakodnevni život epohe – dvorsku kulturu, svečanosti, položaj žena, društvene običaje – gradeći slojevitu sliku vremena u kojem nastaje moderna evropska svest.

Tumačeći kulturu kao celinu u kojoj se umetnost, politika i filozofija međusobno prožimaju, Burkhart naglašava odlučujući zaokret u odnosu na srednji vek. Njegova interpretacija renesanse kao rodnog mesta modernog individualizma i sekularne države trajno je oblikovala evropsku misao. Esejistički široko i interpretativno smelo, ovo delo, u kojem se umetnost, moć i ideje stapaju u jedinstvenu kulturnu celinu, ostaje nezaobilazno polazište za svakoga ko želi da razume poreklo modernog sveta.

Masakr u Meksiko Sitiju opisuje pokolj koji se dogodio 2. oktobra 1968. godine na Trgu Tri kulture, u četvrti Tlatelolko, nakon mirnih studentskih demonstracija protiv tadašnjeg režima, svega nekoliko dana pred zvanično otvaranje Olimpijskih igara. Tačan broj žrtava nikada nije zvanično utvrđen, ali se procenjuje da je stradalo nekoliko stotina civila, među kojima su bili studenti, žene i deca.

U ovoj knjizi Elena Ponijatovska preuzima neobičnu i za svoje vreme revolucionarnu autorsku ulogu: bez ličnih komentara, ona bira, povezuje i pažljivo raspoređuje svedočanstva učesnika i žrtava, dopuštajući da njihova iskustva dođu u prvi plan. Kroz te glasove izranjaju strah, gnev i tuga, ali i trenuci solidarnosti, dok se pred čitaocem postepeno oblikuje zastrašujuća slika hapšenja, streljanja, zatvora i torture.

Knjiga je podeljena na dva dela – prvi oslikava studentski pokret i društvenu atmosferu koja je prethodila masakru, dok drugi donosi neposredna svedočanstva. Istorijski okvir postavlja najznačajniji meksički pesnik Oktavio Pas, koji je u znak protesta podneo ostavku na mesto ambasadora u
Indiji, pre nego što će se Ponijatovska upustiti u pisanje ove monumentalne hronike događaja u Tlatelolku, koja je postala deo kolektivne traume meksičke nacije.

U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Antička filosofija III vodi čitaoca kroz tri ključne struje helenističke misli – epikurejstvo, stoicizam i skepticizam. Polazeći od života i učenja Epikura, kao i njegove radikalne ideje o nezavisnosti etike od religijskog i državnog autoriteta, Bogomolov pokazuje kako je jedan od najuticajnijih antičkih mislilaca oblikovao viziju moralnog društva bez bogova i gospodara. Prateći razvoj stoicizma od njegovih helenističkih početaka – od Zenona iz Kitiona, Kleanta i Hrisipa, do rimskih filosofa poput Seneke, Epikteta i Marka Aurelija – autor osvetljava kako se jedna teorijska doktrina postepeno preoblikovala u celovitu etiku života. Značajno mesto u knjizi zauzima i skepticizam. Bogomolov u svom tumačenju polazi od težnje ka saznanju, ali i od razočaranja koje proizlazi iz granica te težnje. Analitičkim i istorijski utemeljenim pristupom knjiga pokazuje kako su se ove tri filosofske tradicije razvijale, međusobno sukobljavale i prožimale, posebno ističući ulogu eklekticizma kao pokušaja pomirenja suprotstavljenih sistema i nagoveštaja prelaska antičke misli u novo doba. Bogomolov zaključuje da je baština ovih učenja postala trajni temelj evropske kulture i neiscrpan izvor ideja koje i danas oblikuju naše razumevanje sveta. One govore o tajnama čovekove prirode u procepima noći i dana, snova i jave; o onima skrhanim bolom zbog gubitaka bližnjih; o ljudima koji nisu uspeli da nađu svoje mesto u savremenom poretku stvari; o onima u potrazi za mestom mirnog sna, sreće, ispunjenja; o starijim generacijama koje svojim potomcima otvaraju vrata jednog magijskog sveta, gde je moguće pronaći odgovore i odagnati sumnje. Usmena tradicija i narodna kultura utkani su u samu srž ove knjige kroz pripovedanje o povratku korenima i održavanju bliskih veza s prirodom, zemljom i jezikom na kojem vekovima komuniciraju. Tematizujući vlaške običaje, rituale, kalendare, praznike, verovanja, mitove i legende, ova knjiga predstavlja ujedno i vodič kroz njihovo kulturno nasleđe.

Marisol je žena koja se osvrće na život koji nikada zapravo nije počeo – život koji joj je još u detinjstvu izmakao iz ruku kada se njena rodna zemlja raspala. Usred noći, njena porodica biva prinuđena da pobegne preko planina u susednu zemlju, gde im nije dozvoljen boravak. Dok čekaju da ih neka daleka država primi, dane provode u izbegličkom kampu, među senkama i pričama koje se završavaju pre nego što stignu da budu ispričane. Ono što sledi nije linearna priča o bekstvu, već nepredvidiva, duboka rekonstrukcija onoga što znači nikada zaista nigde ne stići. Čikitita je melanholična, poetska priča o borbi za goli život, o prolasku vremena i traumama koje vremenom ne nestaju, već se vraćaju da nas progone. Roman o nemogućim pričama, strahovima i nasilju, ali i o nadi, svetlu i ljubavi. Pedro Alvares majstorski predstavlja potresnu analizu bekstva iz vojne diktature kroz oči deteta, a kasnije ponovo doživljenu iz perspektive odrasle osobe. Snaga romana ne leži u zapletu, već u samom jeziku. Autor piše kratkim, preciznim rečenicama, punim slika koje ostaju u sećanju: Jezik nije ukras, već potreba – za Marisol da preživi, za pisca da pristupi neizrecivom.

Sočni leš je književna senzacija, roman preveden na neverovatna 33 jezika!

Iznenadna pojava smrtonosnog virusa koji napada životinje nepovratno menja svet: od divljih zveri do kućnih ljubimaca – sve životinje moraju biti sistematski uništene, a njihovo meso više se ne sme jesti. Vlade širom sveta suočavaju se s nastalom situacijom donoseći radikalnu odluku – legalizuju uzgoj ljudskog mesa. Kanibalizam postaje industrijalizovan i normalizovan, a društvo počinje da se deli na dve grupe – one koji jedu i one koji su pojedeni.

Nakon što na poklon dobije „primerakˮ – ženu uzgojenu za ishranu – Markos, vegan zaposlen u klanici, suočiće se s dubokim moralnim preispitivanjima i biće primoran da sagleda sopstvenu ljudskost u okrutnom sistemu u kojem i sâm učestvuje. U ovoj nemilosrdnoj distopiji – podjednako brutalnoj koliko i suptilnoj, podjednako alegoričnoj koliko i realističnoj – Agustina Basterika pokreće snažne emocije i rasprave o izgledu sveta u budućnosti.

Da li će kapitalizam uvek pronaći novi resurs za eksploataciju, pa makar to bilo i sâmo čovečanstvo?

Fiziologija ukusa ili Meditacije o transcendentalnoj gastronomiji, po mišljenju mnogih, jeste najznačajnija i najčuvenija kulinarska knjiga. Od prvog objavljenog izdanja, 1825, prevedena je na više od 20 jezika. Status klasika svetske književnosti zadobila je i svojim kritičkim izdanjima, od kojih je najčuvenije ono M. F. K. Fišer, koje je i nama ovde, u prvom prevodu na srpski, služilo kao glavna referenca.

Fiziologija ukusa predstavlja prekretnicu za dela na polju gastronomije, ne samo zato što je neko prvi put osmislio koncept kulinarstva kao naučne discipline već zato što Žan Antelm Brija-Savaren u svojoj raspravi nije spreman da se odrekne ni naučnog ni književnog pristupa, te na taj način briše granicu između stručnog i umetničkog teksta. Ako tome dodamo i njegov savršeni stil pripovedanja, ispoliranu rečenicu i neodoljivi humor koji nam je serviran možda i kao glavni začin ove književne pikanterije, onda je potpuno jasno zašto Fiziologija ukusa ima kultni status širom sveta.

Zlatno doba Vang Sijaoboa je provokativan, ironičan i pre svega duhovit roman o telesnosti i svakodnevnom životu u senci Kulturne revolucije. Mladi Vang Er, bivši student i čobanin u zabačenoj komuni, započinje vezu sa dvadesetšestogodišnjom lekarkom Čen Ćingjang, koja slovi kao „laka žena”. Njihova seksualna veza, ispripovedana u ispovednom, revidirajućem tonu priznanja Partiji, odiše sirovim humorom i nesputanom slobodom izraza.

Vangova naracija – duhovita, filozofska i krajnje autoironična – ruši tabue o seksualnosti u vreme diktature i zamenjuje patetiku lucidnom svešću o telu i društvu. Deset godina kasnije, Vang postaje profesor biologije, ali život pod režimom ostaje jednako apsurdan i nasilan. Javna poniženja oblikuju svakodnevicu. U svetu u kom dominiraju disciplina i nasilje, seks i žene postaju njegovi jedini prozori u slobodu.

Kroz šaroliku galeriju likova – Malu Džuanling, gospodina Hea, trockistu Lija – Sijaobo gradi portret generacije koja pokušava da sačuva zdrav razum u svetu koji ga je izgubio. Junaci ove knjige možda povremeno pristaju na pravila režima, ali samo da bi ga ismejali iznutra. Otpor nije spektakularan – on je tih, ciničan i ličan. Zlatno doba razara mitove o tzv. „literaturi o ožiljcima”, nudeći umesto toga drzak, erotski traktat na temu ljudskosti u totalitarnom sistemu. Oslobođeno patetike i lažne uzvišenosti, ovo delo postaje jedno od najvažnijih i najduhovitijih svedočenja o teškom poglavlju bogate kineske istorije."

U neimenovanom primorskom gradu, preplavljenom izbeglicama i podeljenom na bogate i siromašne zone, majka iz raseljene porodice, lutajući ka litici, očajnički doziva ime svoje nestale kćerke. Njena potraga traje sve dok je bol ne savlada i, iscrpljena, ne završi u morskoj provaliji. Preostala deca koju je ostavila za sobom sada su siročad. Tragediji prisustvuje druga žena — trudnica iz dalekog grada – koja će kasnije, boreći se s gubicima iz prošlosti, odbijati da rodi svoje mrtvo dete, verujući da, dokle god ga nosi u sebi, ono nije u potpunosti izgubljeno.

Isprepleten između ovih narativa, cirkularne kompozicije, roman tematizuje majčinstvo, raseljenost i traumu provučene kroz filter „crne rupe tuge”, gde iskustva teže ka singularnosti. Balsam Karam vešto prepliće vremena i identitete. Deca, jedini likovi sa imenima, stoje kao posveta stradalima. Singularnost Balsam Karam govori o gubitku i čežnji – o majci koja nedostaje svojoj deci, o deci koja nedostaju majci i o svima kojima nedostaje sopstvena zemlja dok pokušavaju da osete tlo nove domovine pod nogama.
oslovljava nevidljivo i nepriznato u svakodnev nom femininom iskustvu i postaje glasnogo- vornik ženske perspektive, senzibiliteta i načina razmišljanja. Prava tema ovih priča je ženstvo – ono što je paradigmatično za žensko postojanje, što nadilazi pojedinačne egzistencije i ulančava ih u niz svedočenja o tome šta znači biti žena. Nevelika zbirka priča obiluje brojnošću perspektiva, jer autorka život gleda širom otvorenih očiju i svojim pričama zaseca u rane slojevitog ženskog postojanja. Svetlana Kalezić stvaralački preobražava svakodnevne situacije u simbolička svedočanstva o proživljenom, proosećanom i shvaćenom, s lakoćom spaja tragično i komično, dramatično i svakodnevno, lirsko i dijaloško, pokazuje naličje posmatranih fenomena i govori o onome o čemu se retko ili nikako ne govori, a to, kako pokazuje ova raskošna zbirka priča, ni izdaleka nije seksualnost žene, već pre njena idiosinkratična osećajnost, ono što kultura tabuizira uravnilovkom ženskog identiteta – „žena-majka-domaćica”. U sve te uloge autorka proniče na originalan način, koji u čitaocu pobuđuje misao da se na tako prirodan način, možda, samo još diše."

Juruci. Nomadi iz planina. Oni koji znaju sve puteve. Oni koji pešače zajedno sa svojim kozama. Dok hodaju, zveckanje zvona se pretvara u pesmu koja se penje sve do neba.

Šafak Okdemir pripoveda dirljivu priču o onima koji znaju da osluškuju glasove planina i voda.

Kroz svoje ilustracije oživljava priču o Tauruskim planinama, u kojima beba i jare spavaju zajedno zagrljeni.

Plavušan – žuti jarac moje bake jeste knjiga za sve one koji poštuju prirodu i život.

Mnogi su pisali o učenjima, spisima i poeziji Svete Tereze Avilske. Umetnicima je bila inspiracija, vernicima jedan od stubova religiozne misli, onima koji sumnjaju pomagala je da nađu unutrašnji put molitve i bliskosti u ljubavi prema Hristu. Njeni život i delo postali su temelj reformisanog karmelićanskog reda, manastirskog i monaškog života.

Sveta Tereza Avilska, jedna od najznačajnijih svetiteljki zapadnog hrišćanstva, svojim delima upisala se u vrh španske i evropske književnosti.

Studija pred vama otkriva njenu „misiju” na našim prostorima između dva rata. Kroz duh i glas Tereze Avilske, Dragan Bošković osvetljava i estetike i poetike naših pisaca. Dučić, Crnjanski, Andrić, Isidora, Desanka, samo su neka od imena koja, svojim tekstovima ucrtana na trodelnoj studijskoj mapi, svedoče o prisustvu Tereze kao svetiteljke, mističarke, pesnikinje i žene. Ona je znak koji povezuje i ističe razlike među njima.

Prisustvo ili naznaka (ponekad i odsustvo) njenog glasa, za Dragana Boškovića jesu izazov otkrivanja religioznih, metafizičkih pitanja, „lirskih tajni” promišljanja i proučavanja spiritualne filozofije, kao i promena u književnosti modernizma. Takvim otvaranjem poetičkog prostora kroz figuru Svete Tereze, autor svedoči o susretima naše književnosti sa zapadnohrišćanskom tradicijom, susretima koji šire horizonte srpske kulture. A geokulturno mapiranje, da citiramo samog autora i to kao potvrda sopstvenog nacionalnog i duhovnog identiteta, izvedeno je i posredstvom zapadnohrišćanskih svetitelјa.

"Četvrtog oktobra 1599. godine, tačno u podne, na javnim teniskim terenima Trga Navona u Rimu susreću se dva neobična protivnika: Karavađo, mladi slikar iz Lombardije, budući rodonačelnik moderne umetnosti, i De Kevedo, legendarni španski pesnik, čovek oštrog uma i preosetljivog srca. Obojica vode dekadentne živote, u potpunoj suprotnosti sa idealima smernosti i razuma – jedan je već begunac zbog ubistva, drugi ništa manje razuzdan.

Njihov dvoboj – teniski meč – odvija se u osvit velikog otkrića Amerike. Iznenadna smrt se igra u tri seta, s promenom strana, u svetu koji je konačno postao ogroman, raznolik, nerazumljiv i okrugao poput loptice, a pojam časti je izgubio svaku težinu. Sve počinje kada u Engleskoj Tomas Kromvel i Henri VIII odsecaju glavu Ani Bolen, a domišljati dželat pretvara njene legendarne uvojke u tenisku lopticu kojom se igra ovaj bizarni meč. Ili kad papa Pije IV, porodični čovek i zaljubljenik u tenis, nenamerno pusti pse goniče, izazvavši požar svetskih razmera. Možda kada preko okeana, u Meksiku, Malinće (izdajnica Asteka i majka novog Meksika) svom ljubavniku Kortesu izveze jeziv poklon za rastanak – skapular od kose pogubljenog astečkog vladara Kvatemoka.

Tu, u zabačenoj meksičkoj koloniji, jedan biskup čita Utopiju Tomasa Mora, ubeđen da je pred njim priručnik, a ne satira. U ovom narativnom uraganu svetovi se sudaraju, vreme savija, a tradicije ruše. Tu su ubistva i egzekucije, halucinogene pečurke i surove utopije, telesna uživanja i papske drame, umetničke i verske revolucije, ljubavne i ratne priče. Jedinstvenim spisateljskim glasom, postmoderni vizionar Alvaro Enrige uvlači svoje čitaoce u veliku avanturu svitanja modernog doba. Da se izrazimo teniskim rečnikom – pred vama je roman nalik neodbranjivom as udarcu od koga će vam se zavrteti u glavi: gem, set, meč."

"Srce nacrtano karminom, presečeno natpisom „volim te” i potpisano s „Tvoja” otkriće Ines da njen bračni život nije onakav kakvim ga je smatrala. Ono što potom sledi nije samo vrtoglava i napeta krimi-priča već i nemilosrdan portret porodičnog života srednje klase.

Kada ljubavnica njenog muža tragično nastrada, Ines počinje da veruje kako je njihova bračna idila konačno spasena. Autorka se vešto bavi uticajem preljube na partnerske odnose, porodicu i pojedince, otkrivajući nam koje i kakve sve obmane, manipulacije i izdaje iz toga mogu proisteći. Ali ništa u ovom romanu osvete i misterije nije onakvo kakvim se čini.

Tvoja je mračna, duhovita, uzbudljiva i duboko uznemirujuća priča o samoobmani, klasnim iluzijama i majčinstvu koje se lomi pod težinom društvеno nametnutih uloga. Klaudija Pinjeiro maestralno kombinuje elemente noar romana sa suptilnim društvenim komentarima i savršenim osećajem za ironiju. Ispod površine pristojnosti srednje klase kriju se zločini, laži i razorne tajne. Tvoja je priča o ženi koja ne zna gde prestaje žrtva, a počinje saučesništvo."

Tri mačke na krovu:
Piti, Pati i Pus.
Leže i gledaju u nebo…
Pa šta to rade?
Možda imaju želju koju samo zvezda padalica može da im ispuni…

Tamna – Slava i kob druga je od šest knjiga velikog spisateljskog poduhvata Bojana Vasića, koji nas je iznenadio sve okušavši se na polju epske fantastike.

Svaku knjigu serijala Tamna moguće je čitati zasebno, ali da bi se dobila sveobuhvatna slika sveta Tamne, čitalac će morati da se posveti čitavom serijalu.

U tom trenutku, prvi put u ovoj bici, prvi put u životu, pomislio je da je gotovo. Bol u rebrima je iščileo, u glavi mu je zabučalo, a onda je nastalo strašno zatišje. Okružile su ga bestrasne maske od žute mjedi. Njegove ruke više nisu bile njegove. Nije bilo mirisa krvi, njištanja konja, ukusa prašine. Nije više osećao ništa. Bio je spreman da umre. U samu zemlju potonuli su prizori i zvuci kao da ih je potopila crna voda. Oko njih se otvorila i sve ih progutala večita Pesma.

Pohod je okupio čitavu Tamnu: nezaustavljivi Trivnjani, oprezni Levčani, divlji Morlaci, Modranci, Tardanci… svi su na putu ka kaganovim zemljama, spremni da ispune proročanstvo i obnove carstvo. Međutim, velmoške trzavice prete da ugroze zajednički interes, a sudbina možda ima druge planove, pogotovo kada je reč o četiri banske kćeri. Uz buku karni i doboša ukrštaju se mačevi, koplja i rufije, a gnev vojvode Trivuna, najavljen zveketom lobanja s njegovog konja, preliva se na čitavo bojno polje. Hoće li gnev Trivunov moći da zaustavi ubojite strele arpade kišeleske, strašne kaganove ratnice?

Šta bi se desilo kada bi se u bliskoj budućnosti usred Evrope pojavio novi Mesija? Da li bi ga ljudi prihvatili? I da li bi bilo moguće utemeljiti novu religiju?

Godina je 2096. i suša traje već duže vreme. Korito Vltave je presušilo. Ipak, naučni projekat preusmeravanja dela sunčevih zraka u stratosferi budi novu nadu. Upravo tada, tokom prve kiše, u praškoj četvrti Holešovice rađa se Eli.

Godine 2168, u grčkoj naseobini, Elijev stariji brat Marko propoveda onima koji su preživeli najstrašniji egzodus u istoriji čovečanstva. Eksperiment je izmakao kontroli i novo ledeno doba počelo je da se širi sa severa. Za sada je samo šačica najvernijih poverovala u mesijanstvo Elija.
Roman, geopolitički smešten u Centralnu Evropu i na Balkan u rasponu od 80 do 150 godina, prikazuje moguće buduće scenarije političkog i ekološkog razvoja.

Autor, uverljivo i sa izrazitim osećajem za psihologiju likova, opisuje koliko bi bola, ljubavi, mržnje, sumnji i nade moglo doneti rođenje nekoga ko bi u ljudskoj istoriji mogao odigrati istu ulogu kakvu je nekada imao Isus. U isto vreme, i Hristovo učenje i njegova smrt bili su praćeni nerazumevanjem, a verovatnoća da će njegova priča iznedriti svetsku religiju bila je gotovo nikakva. Isti je slučaj i sa Elijem – što dodatno naglašava promišljenost autorove ideje.

U razgovoru s novinarom Aleksandrom Kačorovskim, Kvašnjevski prvi put otvoreno svedoči o sopstvenom političkom putu, porodici i samom sebi. U ispovesti otkriva tajne poljskih političkih i intelektualnih elita, analizira odnose Poljske sa saveznicima unutar NATO-a i EU i ukazuje na značaj dobrih odnosa sa Ukrajinom. Predsednik je i knjiga zahvalnosti Aleksandra Kvašnjevskog supruzi Joli i ćerki Oli, bez kojih, kako kaže, ništa ne bi bilo moguće.

U prvom delu knjige Antička filosofija obrađena je istorija kosmološkog perioda, počevši od jonske škole (Tales, Аnaksimen, Anaksimander), preko Heraklita i Pitagore, zatim elejaca, zaključno sa sofistima i Sokratom, kao začetnikom antropološkog perioda u razvoju helenske filosofske misli. U drugom delu Bogomolov se bavi klasičnim periodom koji je oličen u delima atomista, Platona i Aristotela, dok u trećem obrađuje helenistički period: epikurejce, stoike i skeptike. Knjiga Antička filosofija II donosi autorovo promišljanje o nerešenim pitanjima istorijske misli. Oslanjajući se na obilje tekstualnih izvora i doksografskih svedočanstava, Bogomolov prikazuje svoju periodizaciju antičke filosofije, koja značajno odstupa od tradicionalne. Na jedinstven način analizira starogrčku filozofiju i njen vrhunac oličen u Sokratu, Platonu i Aristotelu, otkrivajući na koji način antička misao i danas ostaje izuzetno značajna i tesno povezana sa savremenom filosofijom. Njena snaga leži u univerzalnosti ideja i misli koje prevazilaze vreme: „Pravednost je kada svako radi ono za šta je prirodno
sposoban”, piše Platon u svom delu Država; „Svrha je ono zbog čega nešto postoji ili se radi”, kaže Aristotel. „Za nerazumne je bolje da se njima vlada nego da oni vladaju”, zaključuje Demokrit.
Šest godina kasnije, u Glazgovu, nakon majčine smrti i požara u kojem im je izgorela kuća, Ajris počinje da traži svoje mesto u svetu. Samostalni život nije joj doneo odgovore koje je tražila, već samo nova pitanja. Osnivanje benda s Rupertom i potencijalni pronalazak oca pomažu joj da bolje upozna sebe. Međutim, dok se ne reši duhova prošlosti, Ajris neće moći da se okrene budućnosti.
Posle velikog uspeha romana Sistem toliko blistav da zaslepljuje (Blum, 2020), Amanda Svenson u svojoj novoj knjizi ispituje kompleksnost porodičnih odnosa, prokletstvo ljubavi i misteriju porekla koje može suštinski odrediti ljudski život. U okolnostima ekonomske krize u Velikoj Britaniji devedesetih godina prošlog veka, švedska autorka nas vodi kroz intimnu priču sve do današnjih dana, zaokruživši je velikom pandemijom koja je zadesila svet 2020. godine.

Jevanđelje po Uterusu osvetljava ono prećutano,
oslovljava nevidljivo i nepriznato u svakodnev
nom femininom iskustvu i postaje glasnogo-
vornik ženske perspektive, senzibiliteta i načina
razmišljanja. Prava tema ovih priča je ženstvo –
ono što je paradigmatično za žensko postojanje, što nadilazi pojedinačne egzistencije i ulančava ih u niz svedočenja o tome šta znači biti žena. Nevelika zbirka priča obiluje brojnošću perspektiva, jer autorka život gleda širom otvorenih očiju i svojim pričama zaseca u rane slojevitog ženskog postojanja. Svetlana Kalezić stvaralački preobražava svakodnevne situacije u simbolička svedočanstva o proživljenom, proosećanom i shvaćenom, s lakoćom spaja
tragično i komično, dramatično i svakodnevno, lirsko i dijaloško, pokazuje naličje posmatranih fenomena i govori o onome o čemu se retko ili nikako ne govori, a to, kako pokazuje ova raskošna zbirka priča, ni izdaleka nije seksualnost žene, već pre njena idiosinkratična osećajnost, ono što kultura tabuizira uravnilovkom ženskog identiteta – „žena-majka-domaćica”. U sve te uloge autorka proniče na originalan način, koji u čitaocu pobuđuje misao da se na tako prirodan način, možda, samo
još diše.

Pre svega, ne dozvolite da vas zavara podnaslov roman
o odrastanju, jer nam autor već na početku otkriva da
je glavni junak tridesetdevetogodišnji Stevan Mirković,
poznatiji kao Steva Pabirak. Taj paradoks nam samo
nameće pitanje: koliko dugo može da traje proces ljud-
skog sazrevanja? Dok se upoznajemo sa Stevinom ličnošću,
ulazimo u njegovu sigurnu zonu – terrain vague (novobeo
gradski Blok) – koja je u realnosti mnogo toga, samo ne
sigurna. Sve što se nalazi izvan granica terrain vaguea u
njegovom rečniku definisano je kao Drugo.
Važna osoba u Stevinom životu jeste njegov najbolji
prijatelj Stevan Mirković, s kojim deli ime, prezime, prošlost,
ali ne i senzibilitet i pogled na svet. Dok jednog nazivaju
Debeli ili Pabirak, nadimak drugog je Jaki. Dvojica prijatelja
doživeće veliku transformaciju posle susreta sa Slavišom
Bajalicom – tamnom senkom koja se nadvija nad njihovim
ionako sumornim životima, uvaženim profesorom i okrut-
nim debeovcem (za naše podneblje i ne baš tako neobična
kombinacija). Preobražaj Steve Jakog u Stevu Krotkog, kao
i Steve Pabirka od mladog tridesetdevetogodišnjaka do
sredovečnog četrdesetogodišnjaka simbolizuje upravo taj
zakasneli proces „odrastanja” ljudi koji nisu znali kako da
izađu iz mladalaštva i zakorače u zrelo doba.
U obilju ezoteričnih motiva, koje autor vešto uklapa u
svakodnevicu, mistično se prepliće sa banalnim, obično
s nadrealnim, brišući tako granicu između unutrašnjih
i spoljašnjih svetova, na način na koji samo dobra knji-
ževnost to može.

Roman Telegraf duše tematizuje odnos majke i ćerke Grejs i Ajris Votkins, kao i misteriju njihove porodične istorije i kuće u izolovanom Samersetu. Godina je 1992, iznenada se pojavljuje stranac, a s njim i prve pukotine u mehuru koji je Grejs stvorila oko ćerkinog i svog života.
Šest godina kasnije, u Glazgovu, nakon majčine smrti i požara u kojem im je izgorela kuća, Ajris počinje da traži svoje mesto u svetu. Samostalni život nije joj doneo odgovore koje je tražila, već samo nova pitanja. Osnivanje benda s Rupertom i potencijalni pronalazak oca pomažu joj da bolje upozna sebe. Međutim, dok se ne reši duhova prošlosti, Ajris neće moći da se okrene budućnosti.
Posle velikog uspeha romana Sistem toliko blistav da zaslepljuje (Blum, 2020), Amanda Svenson u svojoj novoj knjizi ispituje kompleksnost porodičnih odnosa, prokletstvo ljubavi i misteriju porekla koje može suštinski odrediti ljudski život. U okolnostima ekonomske krize u Velikoj Britaniji devedesetih godina prošlog veka, švedska autorka nas vodi kroz intimnu priču sve do današnjih dana, zaokruživši je velikom pandemijom koja je zadesila svet 2020. godine.

Predsednik je knjiga razgovora sa Aleksandrom Kvašnjevskim, političarem koji je vodio Poljsku kroz najveće promene u poslednjih 40 godina. Šokirao je poljsku i evropsku javnost kada je, kao lider reformisanih komunista, 1995. pobedio Leha Valensu. Svoj drugi mandat, 2005, okončao je kao jedan od najcenjenijih i najomiljenijih političara u Poljskoj. Kvašnjevski je jedna od najzaslužnijih ličnosti za ustavno preuređenje Poljske (1997) i njen ulazak u NATO (1999) i EU (2004).

U razgovoru s novinarom Aleksandrom Kačorovskim, Kvašnjevski prvi put otvoreno svedoči o sopstvenom političkom putu, porodici i samom sebi. U ispovesti otkriva tajne poljskih političkih i intelektualnih elita, analizira odnose Poljske sa saveznicima unutar NATO-a i EU i ukazuje na značaj dobrih odnosa sa Ukrajinom. Predsednik je i knjiga zahvalnosti Aleksandra Kvašnjevskog supruzi Joli i ćerki Oli, bez kojih, kako kaže, ništa ne bi bilo moguće.

Lutajuće duše, priče o magiji ljubavi i magiji smrti, predstavljaju podneblje gde materijalni prtljag života postaje nedovoljan za mistične pojave svetla i tame, prodore fantastike, susrete sa anđelima i demonima, neupokojenim dušama.

One govore o tajnama čovekove prirode u procepima noći i dana, snova i jave; o onima skrhanim bolom zbog gubitaka bližnjih; o ljudima koji nisu uspeli da nađu svoje mesto u savremenom poretku stvari; o onima u potrazi za mestom mirnog sna, sreće, ispunjenja; o starijim generacijama koje svojim potomcima otvaraju vrata jednog magijskog sveta, gde je moguće pronaći odgovore i odagnati sumnje.

Usmena tradicija i narodna kultura utkani su u samu srž ove knjige kroz pripovedanje o povratku korenima i održavanju bliskih veza s prirodom, zemljom i jezikom na kojem vekovima komuniciraju. Tematizujući vlaške običaje, rituale, kalendare, praznike, verovanja, mitove i legende, ova knjiga predstavlja ujedno i vodič kroz njihovo kulturno nasleđe.

U haotičnom i često grotesknom svetu Simpatije, Blanko Kalderon na suptilan način predstavlja surovu stvarnost savremene Venecuele.

Priča prati Ulisesa, čoveka bez novca, predavača na ne baš prestižnoj filmskoj radionici, koga je žena napustila i pobegla u inostranstvo. Njegov tast, penzionisani general Martin Ajala, ostavlja mu u nasledstvo stan, pod uslovom da njegovu raskošnu rezidenciju „Argonauti” pretvori u sklonište za pse.

Ulises biva uvučen u čudno i opasno putovanje nakon što pristane da osnuje fondaciju za spasavanje pasa lutalica, napuštenih od strane miliona Venecuelanaca koji su izbegli iz zemlje u potrazi za boljim životom. Primoran je da se suočava s kompleksnim porodičnim odnosima, opasnim situacijama i misterioznim tragičnim sudbinama pasa u Karakasu.

Blanko majstorski kombinuje crni humor s misterijom punom referenci na kinematografiju, književnost (naročito na spisateljicu Elizabet fon Arnim) i, naravno, kinologiju. Kroz ironičan pogled na istorijske ličnosti Venecuele, poput Simona Bolivara i Uga Čavesa, Simpatija na oštar i duhovit način preispituje teme nasledstva, siromaštva, kao i agonije savremene Venecuele.

U moralno posrnulom društvu, u vremenu nepopra- vljivo kompromitovanih ljudskih odnosa, Ulises je poput napuštenog psa koji skuplja bačene zalogaje simpatije. Šta određuje naše naklonosti?, šta je u suštini porodica?, da li su napušteni psi dokaz postojanja ili nepostojanja Boga? – samo su neka od pitanja koja Blanko Kalderon tematizuje ovim romanom.

Na nama je da zaštitimo ovu prelepu, zadivljujuću planetu koju zovemo domom.

Čuda prirodnog sveta nas okružuju – od Amazonske prašume do snežnih vrhova Mont Everesta, pa sve do zelenih oaza u velikim gradovima. Kako pretnja klimatskih promena raste, važnije je nego ikad da pokažemo zahvalnost prema našoj planeti tako što ćemo preduzeti akciju.

Knjiga Priručnik za divljinu nudi plan za promene i poziva na istraživanje prirode, uz iznenađujuće činjenice i praktične aktivnosti. Obuhvatajući devet staništa širom sveta, svako poglavlje sadrži biografije različitih pustolova, naučnika i umetnika koji su uz pomoć svojih strasti i veština postali hrabri saveznici prirode.

Prepuna istinitih priča o avanturama, zadivljujućih ilustracija i korisnih alata, ova knjiga predstavlja inspirativan vodič za sledeću generaciju boraca protiv klimatskih promena, čuvara i ljubitelja prirode i dokazuje da, bez obzira na to ko ste i gde živite – uvek možete nešto promeniti.

Portret jednog džentlmena zbirka je delâ Oskara Vajlda koja dosad nisu prevedena na srpski jezik. Knjiga obuhvata novelu Portret gospodina V. H., u kojoj Vajld predstavlja Vilija Hjuza, mladića koji se i dalje smatra jednim od najšokantnijih, ali istovremeno i najfascinantnijih mogućih odgovora na pitanje koje već skoro četiri veka muči šekspirologe – ko je zapravo bio misteriozni gospodin V. H. kome je Šekspir posvetio svoje Sonete?

Prema Peteru Akroidu, Vili Hjuz je „nastao u dimu cigareta i mirisima vina i brendija”, zahvaljujući upravo Vajldu i istoričaru umetnosti Robertu Rosu.

Rodio se u julu 1889. godine kada je Vajldova novela Portret gospodina V .H. objavljena u Blekvuds magazinu.

Tu je i drama Vera, ili Nihilisti, što je Vajldovo prvo dramsko delo, u kojem, kroz životni put Vere Saburov (kasnije Katinski) – od osvete do žrtvovanja – preispituje moralne norme u kontekstu političkog previranja.

Sledi putopis Utisci o Americi, gde kroz oštar i duhovit ton prikazuje sliku Amerike koja se potpuno kosi sa idealizovanom vizijom koja je bila dominantna u to vreme.

U zbirci pred vama se nalaze i Pesme u prozi, što je kolektivni naziv za šest proznih pesama koje je Vajld objavio u časopisu Fortnajtli rivju (1894). Nastale iz njegovih brojnih usmenih priča, ove prozne pesme jedine su koje je objavio za života.

Prvi pogovor knjige čini tekst Džejmsa Džojsa u kojem se, kroz društveni i književni aspekt, pruža pregled Vajldovog života, a drugi je prevodilački osvrt Dejana Acovića na rad i delo Oskara Vajlda.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.

U skoro pa mitskoj zemlji, u srcu australijskog kontinenta, vladaju moćne familije zemljoposednika iz kaste ravničara. Zatvoreni za spoljne uticaje, opsednuti sopstvenom kulturom i tradicijom, spremni su da izdvoje velike količine novca kojim će privući slikare, zanatlije, pisce i istoričare. Njihov zadatak je da do najsitnijih detalja zabeleže svaki aspekt tradicije i kulture tog podneblja, ali bez mnogo spoljnih uticaja. U tišini prerija, ravničarskih bespuća i beskrajnih „latifundija”, u gradu gde svaki korak, reč i pogled imaju drugačije značenje nego u spoljnom svetu, u zemlji gde vreme drugačije teče, okupljeni umetnici predstavljaju svoje projekte komisiji bogatih zemljoposednika, koja ih potom strogo procenjuje. Među njima je i režiser „rešen da snimi film – namerava da ga nazove Unutrašnjost – koji može da prenese neuhvatljivu istinu ravnica”. ridošlica iz profanog spoljnjeg sveta primorskih oblasti, iako žarko želi da bude prihvaćen, nailazi na zatvoreni krug podozrivih starosedelaca koji ga ne odbijaju od sebe, ali ga nikada u potpunosti ne prihvataju. Baš kao i njegov filmski projekat.
Lubjevo je 2006. godine osvojilo Nagradu Poljskog udruženja izdavača, zatim Nagradu grada Gdinja, bilo je u najužem izboru za najprestižniju domaću književnu nagradu NIKE, a objavljeno je u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Francuskoj, Češkoj, Ukrajini, Finskoj i Litvaniji, gde je takođe postiglo veliki uspeh, kako kod publike tako i kod kritike.

Nekada davno, u dalekoj galaksiji bioskop je bio centar sveta u kome su se odvijali celuloidni magijski rituali nezamislivi bez glasnih komentara publike i tone semenki koji su prisutnima pomagali da prežive bujice saspensa, straha, smeha i uzbuđenja.
Bilo je to mesto u kom su vladali drugačiji zakoni fizike, tišina i mrak imali su različita značenja od onih u spoljnom svetu, a dosada je bila najveći greh.
Apostoli tog sveta bili su Čaplin, Hičkok, Hoks, Spilberg, a stvar je postala toliko ozbiljna da su „više instance” često nalagale filmskim kritičarima da pišu tekstove koji kanonizuju samo proroke poput Džona Forda.
Mada, isti taj Ford će postati politički woke nekorektan samo koju deceniju kasnije.
Čitava ta Atlantida „20. oktobara”, „Balkanâ”, „Slavijâ”, „Kozarâ”, „Kosmajâ”, „Zvezdâ” danas je tek to – mitska zemlja izgubljena u plimi skupih multipleks bioskopa u kojima jedan „komplet” kokica, soka i karte košta više nego što je koštala godišnja članska karta Kinoteke.
Ako ste dovoljno stari, onda znate o čemu pričamo, a ako ste mladi, upravo ova knjiga će vam došapnuti tu čudesnu mantru ajmo u bioskop i otkriti izgubljeni kontinet na kom zvezde sijaju jače, snovi znače više, a (super)junaci su od krvi i mesa, a ne bezdušne titanijumske skalamerije.