kad se s ručka vratiš
dušo
dođi da vidiš
kajsija je procvetala
otac ju je posadio kad sam bila klinka
precepio ju je jednom grom na pola
i ništa joj moago nije
valjda su ručice dece koja je kradu pazeći na grane
uredile da tako bude kad mi nismo tu
dođi ti da upališ piljevinu ispod nje
kažu biće noćas mraza
da ne budim tatu iz večitog sna
Da se pitamo o neizrecivom u poeziji Dušana Matića, povoda za to nalazimo maltene u svakoj njegovoj pesmi. Od onih najranijih pa do najdocnijih stihova Matić iskazuje, kao jedno od prvih, ali i trajnih, zato najdubljih, osećanja i saznanja: da nije sve rečeno, da ono najglavnije i najvažnije nije zapisano u knjigama, da se ono najbitnije ne otkriva našem pogledu; mnoga pitanja ostaju bez odgovora, saznanje nam je nepouzdano, istina se ne poseduje (pogotovu ne jednom za svagda); osećanja su nam nesigurna, misao nam izmiče, a reči su „trošne“, „škrte“, „lomne“ – „smrtne“, pa je pesniku teško da izrekne i ono znano, a kamoli neznano; i ono što je po sebi razumljivo, a kamoli tajnu koju naš pesnik oseća u svemu: u dalekom i bliskom, u nevidljivom i vidljivom – tajnu koja ga privlači više nego išta drugo, koju bi da izrekne a ne da s njom u sebi ćuti – što mu je, inače, dato kao čoveku, ali ne i kao pesniku. Pesnik i ćutanje mora da iskaže rečima.
Šta je to neizrecivo pred čim se Matićeva pesma stalno nalazi? Zašto je nešto neizrecivo i može li se ono izricati, ipak, i kako? Jer Matićeva pesma o čemu peva ako ne o onom što je privlači i uznemirava, a to je tajna za koju bi pesnik dao tajnu svaku…
Dimitrije Tasić
Kompleksnost individualne psihe koju Džozef Konrad i drugi modernisti teže da prikažu u svojim delima reflektuje kompleksnost opšte duhovne klime i drastičnih promena u načinu života na početku XX veka. Modernistički subjektivizam naročito je podstaknut potrebom da se istaknu vrednost i značaj unutrašnjeg biča pojedinca u okolnostima kada je ono sve više ugroženo opštim društvenim tendencijama ka uniformnosti i instrumentalizaciji.
Konrad deli sa drugim modernistima interesovanje za ona područja psihe koja ostaju zanemarena u utilitarnom, materijalističkom sistemu vrednosti poznog kapitalizma: imaginaciju, intuiciju, atavističke porive, snove, kao i afektivni domen bića. Povezivanje sa nepoznatim ili potisnutim aspektima jastva manifestuje se u Konradovim romanima kroz intimna psihološka iskustva prepoznavanja, bliskosti, srodstva, empatije ili projekcije koja jedan lik usmerava prema drugom. ovakva iskustva identifikacije i kontinuiteta često su propraćena nelagodom i uznemirenošću, moralnim dilemama i otvaranjem kompleksnih egzistencijalnih pitanja. Navedeni motivi koncentrišu se u arhetipskim figurama „tajnog saputnika‟, obezakonjenog dvojnika ili problematičnog „mlađeg brata‟, bliskim predstavama o ličnoj senci u Jungovoj psihologiji. Kao i u Jungovim teorijama, i u Konradovoj koncepciji jastva susret sa senkom destabilizuje ego i uzrokuje krizu svesnog stava, ali može dovesti i do moralnog uvida u produbljenje samospoznaje, što su značajne teme Konradovog stvaralaštva.
