JEZIK I KNJIŽEVNOST

Možda je danas preostalo malo istinskih pank bendova. Možda na ulicama ne možete da sretnete prave pankere. Možda vam sve to nedostaje. Onda je ovo vaša knjiga.

Zbirka poezije o mogućnosti kuće i postojanju doma.

Nova zbirka poezije našeg proslavljenog neoavangardiste Radivoja Šajtinca.

Pompeja je zadiranje, infiltracija u ONO što očima ne može da se vidi, praiskustvo, klesanje reči u ritmove, smislove i parasmislove, prefinjena tenzija na asocijativnom raskršćima, šeretsko pevušenje nestajanju u lice. Ona svedoči o lakoći napora iskazivanja, konstitucije stiha kao verbalne arhiformule koju nije moguće hijerarhijski podrediti. A nije ni uputno pokušati. Šajtinac Pompeje jeste čovek koji peva pre i posle vlastite poezije, onaj koji se razobručio, raspojasao, razbaškario, raz, raz, raz, razneo i privid interne poetičke konvencije koju je sam decenijama gradio. I tako uspeo da bude sopstvena naredna inkarnacija, sebi na očigled.

Novo izdanje kultne Karanovićeve knjige.

Srebrni surfer je poezija otpora dominantnoj struji. Bije unapred-već izgubljenu bitku s establišmentom, utoliko značajniju što je osuđena na propast, jer je namernim guranjem u zapećak zapravo jačaju, daju joj apsolutni legitimitet pred generacijama koje dolaze. Surfer se čita i prekucava, kopira i prepisuje, postaje ono čega se zapravo dominantna struja najviše i plaši – poezija podzemlja i vere u mogućnost drugačijeg, boljeg i savremenijeg poetskog izraza.

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

Bora Ćosić

Vasiljev je osobena pojava u kontekstu srpske moderne. Delujući, bez uključivanja u tada narasle moderne i avangardističke pokrete u srpskoj kulturi, Vasiljev je između 1919. i 1924., skoro kao samonikla pojava, obelodanio autentične stihove ekspresionističkog naboja. Njegov kratak život i neobimno delo, uprkos svemu, po svojoj unutrašnjoj snazi i po novom i skoro nihilističkom osećanju smisla i istorije, izraženog u neprevrelim zamasima uzburkane osetljivosti, uveli su ovog pesnika u panteon srpske poezije kao autentičnog svedoka i umetnika o jednom vremenu i kao baštinika jednog osećanja sveta značenja, doseže i do naših dana.

Moje rijeke su zaista sjajna knjiga. I više od toga. Pozicija kritičara koji treba da takvu koncentraciju bola, tuge i razočaranja preporuči za čitanje u najmanju ruku je oksimoronska jer kako preporučiti nešto što u vama izaziva mučninu i tugu. Ipak, ubeđen sam da je ovo jedna od najboljih pesničkih knjiga napisanih na bhsc jeziku u poslednjih mnogo vremena. Čak iako nije najsavršenija, ona je poput bujice, vodene stihije, nemoguće je pred njom ostati ravnodušan. Faruk Šehić se njome potvrdio kao jedan od najvažnijih stvaralaca postjugoslovenske književnosti, a ja bih rekao i mnogo, mnogo šire.

Vladimir Arsenić