JEZIK I KNJIŽEVNOST

Možda je danas preostalo malo istinskih pank bendova. Možda na ulicama ne možete da sretnete prave pankere. Možda vam sve to nedostaje. Onda je ovo vaša knjiga.

Osma zbirka pesama Zvonka Karanovića nosi naziv Kavezi, a centralna tema jeste potraga za identitetom i duhovnim dvojnikom. Zbirka je namenjena svima koji vole da tumače i povezuju simbole i putokaze, da nalaze skrivena mesta i značenja u tekstu. Autor je ostao veran svom dosadašnjem stilu pisanja, ali je ono što ovu zbirku odvaja od prethodnih specifičnost forme.

Zbirka poezije o mogućnosti kuće i postojanju doma.

Sabrane pesme prvog urednika Nina i jednog od najvažnijih partizanskih pesnika

Nova zbirka poezije našeg proslavljenog neoavangardiste Radivoja Šajtinca.

Pompeja je zadiranje, infiltracija u ONO što očima ne može da se vidi, praiskustvo, klesanje reči u ritmove, smislove i parasmislove, prefinjena tenzija na asocijativnom raskršćima, šeretsko pevušenje nestajanju u lice. Ona svedoči o lakoći napora iskazivanja, konstitucije stiha kao verbalne arhiformule koju nije moguće hijerarhijski podrediti. A nije ni uputno pokušati. Šajtinac Pompeje jeste čovek koji peva pre i posle vlastite poezije, onaj koji se razobručio, raspojasao, razbaškario, raz, raz, raz, razneo i privid interne poetičke konvencije koju je sam decenijama gradio. I tako uspeo da bude sopstvena naredna inkarnacija, sebi na očigled.

Iz pogovora

Jasna Kinđić napisala je magičnu knjigu i to nije fraza. Ove pesme treba čitati kao bajalice, kao repetativne mantre, kao molitve bogovima koji su vladali nekad, u drugom vremenu i na boljem mestu. U tom smislu ovo je izvorna poezija, ona koja se pevala u transu, koja se recitovala kraj vatre i koja je pored toga što je opčinjavala svoje slušaoce od njih tražila saučešće pretvarajući se u isceliteljski ritual očišćenja i oslobađanja.

Novo izdanje kultne Karanovićeve knjige.

Srebrni surfer je poezija otpora dominantnoj struji. Bije unapred-već izgubljenu bitku s establišmentom, utoliko značajniju što je osuđena na propast, jer je namernim guranjem u zapećak zapravo jačaju, daju joj apsolutni legitimitet pred generacijama koje dolaze. Surfer se čita i prekucava, kopira i prepisuje, postaje ono čega se zapravo dominantna struja najviše i plaši – poezija podzemlja i vere u mogućnost drugačijeg, boljeg i savremenijeg poetskog izraza.

Poezija nagrađivanog pesnika o izolaciji i samoizolaciji

LIPANJSKI RUČAK SA PRIJATELJEM U RESTORANU POD LIPOM NAKON IZOLACIJE OD KOVIDA 19

Sedim s prijateljem u bašti restorana
Ovijeni smo mirisnim čaršavima kao bolesnici,
Ili mirisnim oblogama, pa zašto da ne kažem
Mirisnim kupkama,
Ili da kažem još preciznije, umotani u ćefine
(obojica smo muslimani i ta nas mrtvačka odeća neće mimoići).
Dakle, poručeno jelo lepo izgleda,
Ali od snažnog lipinog mirisa
Jelo slatko miriše na lipu.
Tome su pridonele pčele;
Svaka je zauzela po jedan cvet
I po sebi lepe tečni i žućkasti lipov med.

A kada vetrić dune,
Razleti se kao staro zlato žuti cvetni polen,
Koji umesto mirođije i raznih svakojakih začina,
Neponovljivo začinjava i nas i naše jelo.

7. VI 2020.


UMESTO BIOGRAFIJE

Ostarao sam,
Napuštaju me podaci,
I nisam više visok kao što sam nekada bio,
I nisam više pouzdan svedok
Ne znam da li imam 74 ili 47 godina.
U svakom slučaju
Rođen sam na kraju Drugog svetskog rata,
Pa ako vas ne mrzi,
Računajte.

Pisac odličnog romana Ljudske slabosti pojavljuje se sada u pozorištu. On ovamo dovodi svoj uvrnuti personal koji i ne bi izgledao toliko nezdrav, nakrivo nasađen, blesav, da se ne izražava jezikom rimovanih nepodopština, Stih na sceni uvek daje do znanja o nekoj osobnoj temperaturi, ovaj tim više jer je verglaški, uličnosviračke prirode. Ako se ljudi izražavaju rimovano, a pri tome ne učestvuju u nekoj operi, svakako da za to imaju dovoljno šašavog razloga. Ovde je taj u nemogućim okolnostima i u ludačkim situacijama koje se vaspostavljaju od samog početka. Nadrealizam kod Čudića nije, međutim, onoliko nevino lud koliko je to kod Mak Seneta. Umesto lupanja daskama i sudaranja automobilima, umesto gađanja tortama i propadanja kroz plafon, ovde se odvija suludost tzv. normalnog života, uobičajene situacije, uhodanog društvenog scenarija. Upravo u toj prividnoj normalnosti Čudić prolazi kroz dragocenu veselu korozivnost. Baš tako što je sve kao pravo, što su sve osobe one koje i mi znamo, a što je sve između njih u toj meri zamućeno ukrivljeno. Tim putem krećemo se u pravcu velikih i zanimljivih rasprsnuća. Katastrofa ostaje najznačajniji rezultat pozorišnog dejstva, naročito onog u komediji.

Bora Ćosić

Temeljno dirljiva i tiha, ovo je knjiga osame i kontemplacije. U razmerama radosti i tuga, tuge vode kao kvalitet naizgled prisutniji i utvrđeniji. Ipak, dok tuga u knjizi zadobija skoro pa čitavu ontologiju, radosti su uvek pojedinačne, iskričavije, ipak vidljive i prisutne, Dovoljne, ako smem da se usudim, da spreče krajnje životno osujećenje svakog od Kupšinih junaka. Dovoljno je to dobro polazište i za predsatvu o jednoj nama žalosno nepoznatoj knjjiževnosti, koja s tako bolnom lakoćom postaje naša, kao divni, netraženi partner koji je sve vreme strpljivo čekao na nas. - Srđan Srdić

Vasiljev je osobena pojava u kontekstu srpske moderne. Delujući, bez uključivanja u tada narasle moderne i avangardističke pokrete u srpskoj kulturi, Vasiljev je između 1919. i 1924., skoro kao samonikla pojava, obelodanio autentične stihove ekspresionističkog naboja. Njegov kratak život i neobimno delo, uprkos svemu, po svojoj unutrašnjoj snazi i po novom i skoro nihilističkom osećanju smisla i istorije, izraženog u neprevrelim zamasima uzburkane osetljivosti, uveli su ovog pesnika u panteon srpske poezije kao autentičnog svedoka i umetnika o jednom vremenu i kao baštinika jednog osećanja sveta značenja, doseže i do naših dana.

Knjiga Sam u vodi svojom intrinsičnom angažovanošću podseća na rane zbirke Zvonka Karanovića, na nemački subjektivizam, na određene bit pesnike, ali i na najbolje radove novotalasnih i HC bendova, poput Dead Kennedys, Black Flag, Pere Ubu, Minutemen, ili njihove ovdašnje vršnjake, Šarla akrobatu. Jetki i direktni, stihovi Uroša Bojanovića udaraju pravo u stomak, ne prave kompromise i spremni su na sve. Upravo to ih i čini poezijom par excellence.

Vladimir Arsenić

Moje rijeke su zaista sjajna knjiga. I više od toga. Pozicija kritičara koji treba da takvu koncentraciju bola, tuge i razočaranja preporuči za čitanje u najmanju ruku je oksimoronska jer kako preporučiti nešto što u vama izaziva mučninu i tugu. Ipak, ubeđen sam da je ovo jedna od najboljih pesničkih knjiga napisanih na bhsc jeziku u poslednjih mnogo vremena. Čak iako nije najsavršenija, ona je poput bujice, vodene stihije, nemoguće je pred njom ostati ravnodušan. Faruk Šehić se njome potvrdio kao jedan od najvažnijih stvaralaca postjugoslovenske književnosti, a ja bih rekao i mnogo, mnogo šire.

Vladimir Arsenić