Vasiljev je osobena pojava u kontekstu srpske moderne. Delujući, bez uključivanja u tada narasle moderne i avangardističke pokrete u srpskoj kulturi, Vasiljev je između 1919. i 1924., skoro kao samonikla pojava, obelodanio autentične stihove ekspresionističkog naboja. Njegov kratak život i neobimno delo, uprkos svemu, po svojoj unutrašnjoj snazi i po novom i skoro nihilističkom osećanju smisla i istorije, izraženog u neprevrelim zamasima uzburkane osetljivosti, uveli su ovog pesnika u panteon srpske poezije kao autentičnog svedoka i umetnika o jednom vremenu i kao baštinika jednog osećanja sveta značenja, doseže i do naših dana.
