JEZIK I KNJIŽEVNOST

Dok budete uranjali u svet haiku poezije sa izuzetnim komentarima prevodioca Hirošija Jamasaki Vukelića, koji je priredio ovu Antologiju savremene japanske haiku poezije I, pod naslovom Senka leptira, saznaćete da je haiku trenutak izdvojen iz večnosti, koji obitava duboko skriven u svakom čoveku, na svakom kutku naše planete.
Ovi stihovi, sačinjeni od samo sedamnaest slogova, raščlanjenih na 5/7/5, čine jednu zgusnutu sliku sveta, jedan tren ovekovečen u skici.
Kako budete plovili kroz godišnja doba, kroz prozračne i nestvarno lepe slike date u stihovima osamnaest pesnika izabranih za ovu knjigu, sve više ćete disati s japanskim haiku pesnicima, i s njima deliti njihove radosti, strasti i muke.
Da biste u sebe utkali lepotu i simboliku haikua, kao i njegov istorijat, preporučujem da pročitate knjige koje je, takođe, priredio isti autor, a koje su objavljene u Izdavačkoj kući Tanesi, a to su: Oblak cvetova – Macuo Bašo; Cvet divlje ruže – Josa Buson; Vrapčeva priča, izabrane haiku pesme iz Edo perioda, kao i Bašoove putopisne zapise u delu Uska staza ka Dalekom severu. Ove knjige, zajedno sa odabranim pesmama iz čuvene zbirke Manjošu, pod nazivom Hiljade listova, stotine cvetova, čine jedinstven priređivačko-prevodilački poduhvat, značajan za našu čitalačku publiku. Zbirka Senka leptira, nastavak je ove dragocene saradnje, koja je otvorila vrata za bolje razumevanje kulture dalekog Japana.
Ove knjige, zajedno sa Hiljade listova, stotine cvetova, odnosno odabranim pesmama iz zbirke Manjošu, čine jedinstven priređivačko-prevodilački poduhvat.

Načela i dela (1970), prva kritičko-esejistička knjiga Bogdana A. Popovića, oblikovana je u dnevničkoj formi nanizanim, manje ili više fragmentarnim, tekstovima o savremenoj poeziji i o mišljenjima o njoj. Dve-tri naredne knjige unekoliko su s prvom
delile koncept o čemu je svedočio i njihov podnaslov „Načela i dela”. Sledile su im zbirke kritika, kritika i eseja, esejističke, pojedinim pesnicima posvećene, knjige polemičkih tekstova i dr... Među ovim knjigama nije, međutim, bilo nijedne u celosti posvećene problemima savremene kritike poezije koja je, zapravo, bila preovlađujuća autorova pre-okupacija... Ova je knjiga upravo takva: savremena srpska kritika poezije je njen parcijalni i integralni predmet. Složeni su u nju (na način saglasan njenom konceptu) probrani eseji i načelni tekstovi iz kritičko-esejističkih autorovih knjiga, njegove časopisne i, češće, novinske kritike.
Ako je, kako to često biva, pitanje validnosti njenog nauma neizbežno, nema sumnje da, na svoj na-čin, ova zbirka tekstova autorovo kritičko delovanje upotpunjuje.

U knjigu Pamćenje i nezaborav Predrag Protić je uvrstio devetnaest svojih radova o srpskoj književnosti koji se bave književnom i kulturnom istorijom od druge polovine devetnaestog do sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Pored eseja o Svetozaru Markoviću, Bogdanu Popoviću, Bori Stankoviću, Petru Kočiću, Peru Slijepčeviću, Stanislavu Vinaveru, Milanu Kašaninu i Milanu Bogdanoviću, tu su i eseji o manje poznatim ili poluzaboravljenim piscima poput Anđelije Lazarević, Stojana Živadinovića, Jeremije Živanovića i Milutina K. Dragutinovića, kao i o javnim radnicima poput Polita Desančića, Lazara Nančića i Pere Todorovića, kojima je pisanje o literaturi bilo neka vrsta Engrove violine.

Mada objavljeni u toku nekoliko decenija, u različitim publikacijama i različitim povodima, Protićevi eseji predstavljaju, uprkos prividnoj fragmentarnosti, jedno dosta celovito viđenje duhovnih kretanja kod Srba u širokom vremenskom rasponu, objašnjavaju neke sukobe, zablude i nesporazume i daju uvid u jednu ne samo značajnu, nego i dinamičnu istorijsku epohu.

Ženski pisci su u samoj srži japanske književnosti još od njenih najranijih dana. Princeza Nukata, Sei Šonagon, Murasaki Šikibu, Ema Saiko, Ićijo Higući, Juriko Mijamoto, Joko Tavada, Banana Jošimoto – ova, i još mnoga druga imena čine nit koja počinje već u sedmom veku.

Dovoljno je reći Povest o princu Genđiju – možda najpoznatije i najveće delo japanske književnosti – da bi se shvatilo da se japanski ženski pisci ne smeju olako podvesti kao puki dodatak književnoj istoriji. Jedna od ključnih karika u tom nizu je i pesnikinja, esejistkinja, prosvetiteljka, i borac za ženska prava, Akiko Josano.
Akiko (1878–1942) je rođena u gradu Sakai (danas deo Osake) u trgovačkoj porodici. Materijalno su bili među bogatijima, ali je provela mukotrpno detinjstvo. Otac joj nije dopustio da se obrazuje dalje od srednje škole. Akiko je, kao u inat, razvila interesovanje za književnost, i krišom čitala noću. Njeno glavno štivo bio je upravo roman Povest o princu Genđiju od Murasaki Šikibu, i ona umnogome formira njenu sklonost ka tanka poeziji. Kako odrasta, Akiko se pridružuje lokalnim književnim grupama i objavljuje svoje pesme u njihovim časopisima. Ubrzo shvata koliko je njihova poetika uskogruda, stekavši uvid u najnovije književne tokove iz prestonice. Upravo u tom trenutku, njene pesme primećuje Hiroši Josano, urednik časopisa iz prestonice, i ona šalje svoje pesme za drugi broj magazina „Mjođo”. Ovime zvanično stupa na tokijsku književnu scenu. Od tada, njene pesme se pojavljuju u svakom broju. Ujedno, ovo je početak i njene strastvene ljubavi i braka sa Hirošijem.

Ovaj izbor sadrži jednu priču, tri eseja, trideset pesama u evropskom stilu, i dvadeset i jednu tanku. Pesme čiji naslov prati zvezdica su u originalu nenaslovljene. Uz pojedine tanke stoji komentar radi lakšeg čitaočevog
razumevanja.

Poslednja knjiga Simona Simonovića objavljuje se post-humno, iz zaostavštine. Pesnik je stigao da oformi jednu celinu, na kojoj bi, verovatno, da je imao vremena, još radio pre objavljivanja, i koja je nosila privremeni naslov Minđuše. Načelno, rad na poeziji se nikada ne završava, nego se prekida, namerno ili, kao ovde, bez namere, kao jedno novo stanje stvari. Priređivači rukopisa su odlučili da ga naslove po jednoj lepoj pesmi — Posle svega, i taj naslov dobro korespondira sa naslovima ranijih knjiga. U ovoj knjizi postoji više pesama sa naslo-vima koji pripadaju istom značenjskom registru: „Kao da me nije bilo”, „Kao pred sam kraj”, „Dalje neću”…
U tim naslovima, kao i u Simonovićevom nastojanju da istovremeno drži pod kontrolom i izražava sumnju u tekst svojih pesama, može se prepoznati, ironijski uma-njen i pomeren, odjek iskaza da je ono što ostaje u domenu pesničkih kompetencija.
Jednom ranijom prilikom, osnovne crte Simonovićeve poetike formulisao sam nizom stavova: da je Simon Simonović urbani pesnik koji se ne zadovoljava veristi-čkim prikazivanjem gradskih prizora, da je on angažovani pesnik čiji iskaz se ne može funkcionalizovati u dnev-nopolitičke parole, da je pesnik koji govori iz naše savremenosti ali ne prestaje da bude privržen zavičaju, i da je pesnik privržen zavičaju koji ne podleže zavod-ljivoj ideji o povratku arhaičnim zavičajnim jezičkim sredstvima.

Ovaj izbor Cvetkovićeve poezije Varljivi svedok možemo videti kao pesnikov definitivni povratak bogatom svetu prirode koji je otkrio i naslutio još svojom prvom knjigom „Pozorište“. U knjizi je autor izdvojio niz najreprezentativnijih pesama koje je posvetio životinjskom svetu, a one potvrđuju da je iz svog pesničkog naraštaja upravo Petar Cvetković stvorio najzaokruženiji i najsloženiji opus kada su u pitanju pesme o životinjama, čime je prepoznatljiv i na mapi celokupnog savremenog srpskog pesništva.
Zanimljivo je da su pesme koje nam je ovaj izbor ponudio verovatno aktuelnije danas nego u trenutku u kome su nastajale, ukoliko se u obzir uzme sve veća zainteresovanost nauke i politike danas za pitanja odnosa čoveka i životinje. Ipak, po- grešno bi bilo ove tekstove tumačiti isključivo kroz prizmu savremenog „životinjskog obrta“. Uostalom, pesnik o kome je ovde reč, uvek se držao podalje od trenutnih moda. Poezija, ukoliko je istinska, a ove Cvetkovićeve pesme bez sumnje to jesu, uvek je znatno više od onoga što nam nude aktuelne ideologije. Tako i Cvetkovićeve pesme svojom ambivalentnošću, višeznačnošću i tajanstvenošću pozivaju čitaoca da svoj sentiment spram životinjskog drugog izgradi sam, a one mu možda samo mogu poslužiti kao neki „novi nemušti jezik“.

O pesničkim i kritičko-esejističkim knjigama Miodraga Pavlovića pisao je Bogdan A. Popović gotovo celim tokom svog kritičarskog delovanja. Najčešće je objavljivao kritike njegovih novih knjiga; povremeno je pisao eseje o knjigama koje su oblikovale etape u pesnikovom stvaralačkom stasavanju; u dva maha priredio je izbore iz njegove poezije (Poezija, 1986. i Izabrane pesme, 1996); knjigu eseja o njegovoj poeziji (Epski raspon Miodraga Pavlovića) objavio je 1985.

Priliku da objavi knjigu kojom bi kritički bio obuhvaćen Pavlovićev integralan pesnički opus iskoristio je Popović oblikujući dvodelnu rukopisnu celinu: u prvi deo („Pesme i poeme”) svrstao je tekstove koji su mu koncepcijski omogućili govor o većem broju poetički srodnih, ili hronološki bliskih pesnikovih knjiga; drugi deo („Epski rasponi”) sadrži znatno skraćen i ovom izdanju prilagođen deo njegove esejističke knjige o Pavlovićevoj poeziji kome je, uz ostalo, namenjeno da obelodani autorov estetički i poetički zasnovan vrednosni sud o delima koja (pojedinačno i objedinjeno viđena) smatra najvrednijim u pesničkom opusu o kome je reč.

Otkako su Šarl Bodler i Stefan Malarme, polovinom XIX veka, prevodili Poove pesme i priče na francuski jezik, slava američkog pisca u Evropi i u celom svetu neprestano je rasla. I tako je do danas. Možda jedini istinski američki književni genije, istovremeno najnesrećniji američki pesnik, mračni romantičar, i najrazigraniji pripovedač, začetnik nekoliko pripovednih žanrova, u njihovom modernom smislu, u područjima fantastike i detekcije, posle prerane smrti (misteriozne, kao da je iz neke od njegovih priča), priznat kao velikan, Po je za sobom ostavio delo na koje svaka kultura može biti ponosna, i svaka kultura zaslužuje da ga ima u najboljem izdanju.

Poove najčuvenije pesme – „Gavran”, „Anabel Li”, ,,Julaluma”, „Tamerlan”, „Eldorado”, „Grad u moru” – imale su ogroman uticaj na evropsku poeziju. Ti čuveni stihovi izazvali su oduševljenje vodećih evropskih pisaca još za Poovog života, i zatim svoj uticaj raširili po celom svetu, kao što su egzistencijalne teme „ljudskog stanja“ iz njegovih priča postale značajne za kasnije generacije. Po je pisao poeziju „složenih ritmova i duboke harmonije”, kako je zabeležio Bodler, i bio „prvi američki pesnik koji je od svog stila napravio oruđe”. Ali, Po je napisao još niz pesama koje takođe zaslužuju našu pažnju...

U ovoj dragocenoj knjizi nalaze se prevodi, sa starojapanskog, pesama izabranih iz "Manjošua", najstarije sačuvane zbirke pesama koja ima dvadeset tomova i sadrži 4516 pesama.
Zbirka "Manjošu" je nastajala u fazama i krajem osmog veka dobila je današnji dvadesetotomni oblik. Ne isključuje se ni mogućnost da je i posle toga nastavljeno njeno doterivanje do početka devetog veka. Postepenost nastajanja zbirke ogleda se i u potpunoj neujednačenosti uređivačkog postupka i organizacije poglavlja između pojedinih tomova. Najnovija pesma za koju se zna godina nastanka je iz 759. godine. To je novogodišnja pesma Otomo no Jakamoćija koji je, smatra se, dao najveći doprinos konačnom oblikovanju zbirke. Najstarija pesma za koju se pouzdano zna povod za njen nastanak jeste pesma cara Đomeija iz 629. godine. Neki istraživači su skloni mišljenju da je upravo on dao blagoslov za početak rada na sastavljanju zbirke od prvih pedesetak pesama "Manjošua", koju oni nazivaju "Pra-Manjošu". Između te dve pesme proteklo je ravno sto trideset godina.
Posle više prevoda japanskih (staro)klasika, kojima je zadužio srpsku književnost, Hiroši Jamasaki Vukelić izabrao je i preveo 227 pesama iz Manjošua, podeljenih u sto odeljaka i napisao komentare za svaki odeljak. Retki su prevodi iz ove zbirke na drugim, svetskim jezicima. I ne samo zbog toga, knjiga "Hiljade listova, stotine cvetova", na srpskom jeziku, jeste kapitalno delo.

"Današnjem čitaocu "Urođenički psalmi" mogu da deluju kao svojevrsno čišćenje alata za dalji pesnički rad. Oni, nesumnjivo, Danojlića izvlače iz pesničke svakodnevice i uzdižu do krupne figure srpske lirske pozornice. Neoslobođena anđela tradicije, ova poezija je hrabro zakoračila u demonizam savremenosti na retko uzbudljiv na-čin. Van svake jednoznačnosti, ova lirika i danas pruža čitaocu uvide u nesvakidašnju magiju jezika po kojoj je ovaj pesnik poznat. Pesnička igra kojom se tumači svet lirskog subjekta ima svoj početak u unutrašnjem urođeništvu pesnika (uvek negde bežati treba), a ishodište u maglinama budućih uticaja koje će ostvariti. Iako povremeno u protivrečju sa preovlađujućim pevanjem, njeno očaravajuće dejstvo sastoji se u, evo već šezdesetogodišnjem, privlačenju svojim zagonetnim izrazom: Ne smem stati, a ne znam gde poći." -
Dobrivoje Stanojević

Čitaoci ove neobične i veoma podsticajne knjige, Reči pod lupom, zbornika radova o leksici srpskog jezika, imaće priliku da pročitaju seriju od trideset šest tekstova saradnika Instituta za srpski jezik SANU (kao i njihovog mentora, dr Raj-ne Dragićević, profesora Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta, istovremeno i urednika ove knjige), koji su prilagođeni širokoj publici. Većina ovih tekstova objavljena je u „Politici”, 2015. i 2016. godine, u okviru akcije „Sačuvajmo srpski jezik”, koju je pokrenuo „Politikin” lektor i novinar Gradimir Aničić, a neki se prvi put objavljuju.
Autori tekstova su: Neđo Jošić, Marija Đinđić, Marijana Bogdanović, Danijela Radonjić, Nataša Milanov, Slobodan Novokmet, Jovana Jovanović, Dragana Cvijović, Milica Stojanović, Vesna Nikolić, Ana Milenković, Milena Jakić i Vanja Miljković.
Osnovna poruka ove dragocene knjige jeste da
reči koje svakodnevno koristimo i koje su zabele-žene u Rečniku SANU, rečnicima Matice srpske i drugim rečnicima otkrivaju sliku sveta i sistem vrednosti govornika srpskog jezika.

U knjigu Književnost kao institucija Predrag Protić je uvrstio osamnaest svojih radova o srpskoj književnosti koji se bave književnom i kulturnom istorijom od ranog devetnaestog veka do Drugog svetskog rata. Pored uvodnog eseja „Književnost kao institucija „, po kome je naslovio ovu knjigu, i završnog teksta o Srpskom književnom glasniku, Protić piše o ličnostima iz našeg kulturnog života koje su na različite načine obeležile svoju epohu. To su Jovan Sterija Popović, Laza Kostić, Janko Veselinović, Radoje Domanovići Branislav Nušić, ali i neopravdano zaboravljeni Jovan Hadžić, Draga Dejanović, Dragutin Ilić, Danica Marković i Ranko Mladenović.
Pretežni deo radova su njegova saopštenja na skupovima u SANU i Institutu za književnost i umetnost, i objavljeni su u zbornicima s tih skupova. Ostali radovi su prethodno objavljeni u časopisu Književnost, Srpskom književnom listu i u zbornicima posvećenim Radovanu Vučkoviću i Danici Marković.

Josa Buson (1716–1783) je veliko ime u istoriji haiku poezije u Japanu. Zajedno s Macuom Bašoom (1644– 1694), Kobajaši Isom (1763–1827) i Masaoka Šikijem (1867–1902), on čini veliku četvorku pesnika koji su najzaslužniji za razvoj ove vrste minijaturne lirike. Bu- sonove pesme prevodili su na naš jezik Miloš Crnjan- ski, Petar Vujičić, Vladimir Devide, Dragoslav Andrić i drugi.
Buson je po zanimanju bio slikar. Njegove pesme su, velikim delom, „objektivne skice” prirode, slike slikane rečima koje poseduju čudesnu moć da u svesti čitaoca reprodukuju opevani prizor. Evo šta o knjizi izabranih haiku pesama Cvet divlje ruže kaže Hiroši Jamasaki Vu- kelić, prevodilac s japanskog jezika i pisac nesvakidaš- njih komentara za svaku pesmu.
„U nedostatku dobrih prevoda u inostranstvu, pa i kod nas, manje se zna o Busonu nego o njegovog ve- likom prethodniku Bašou. Moja želja je da ovim izbo- rom malo ispravim tu nepravdu i da ga približim našim ljubiteljima poezije. Posebno mi je drago što se knjiga Cvet divlje ruže objavljuje u godini kad se slavi trista- godišnjica rođenja Josa Busona i što se, na taj način, i poklonici haiku poezije u Srbiji priključuju u obeleža- vanju tog velikog jubileja.”

U ovu knjigu Bogdan A. Popović svrstao je tekstove – deset eseja i pet kritičkih kolaža – objedinjene njenim naslovom (Rasponi) u funkciji podnaslova (poetski i poetički). Gotovo svi eseji, pisani da posluže kao predgovori/pogovori izdanjima izabranih pesama, za zbornike radova o pesničkim opusima, ili drugačije podstaknuti, prvi put se pojavljuju među koricama njegovih knjiga.

Redosled tekstova uslovljen je prvim podatkom u biografiji pesnika (i pesnikinja) o čijim je delima Bodgan A. Popović pisao. Reč je o delima Jovana

Hristića, Borislava Radovića, Ljubomira Simovića, Ivana Gađanskog, Dragana Kolundžije, Mirjane Ste


fanović, Milutina Petrovića, Miroslava Maksimovića, Simona Simonovića, Marije Šimoković, Slobodana Zubanovića, Duška Novakovića, Novice Tadića, Vladimira Kopicla i Zlate Kocić.

Izbor pred čitaocem uvodi u drugačije, važnije unutarnje polazne stanice na „proputovanju” kroz pesnikovu ličnost i delo skrivenim zakonima života i njegovih pojavnih manifestacija, no i perspektivom krupnih biografskih događaja, do treće, unutarnje psihičke realnosti. Među dvema biografijama Brankovim, onoj životnoj, koja podrazu- meva hronologiju bitisanja, i onoj unutarnjoj, kojoj lakomo prilaze pera biografa, ova druga duhovno je sadržajnija i dramatičnija – i zapravo ovde i treba tražiti pobude tragičnog čina. Ovde se, doduše, mikro – svet unutrašnjih „podataka”, na prvi pogled, ne može primiti činjenično (recimo, testamentarno drvo koje je reklo: „...nemoj Jutro moje belo / ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim”).

Macuo Bašo (1644–1694), haiku majstor iz Edo perioda, ili haiku pesnik, kako ga danas zovemo, privlaci veliku pažnju ne samo svojim stvaralaštvom, vec i svojom izuzetnom licnošcu. Ceo svoj život posvetio je poeziji, i samo njoj. Najveci je japanski klasik, a Uska staza ka Dalekom Severu najcitanije je delo klasicne japanske književnosti. Ova knjiga nije putopis u smislu dokumentarnog zapisa, vec je sracunato rekonstruisan sled dogadaja. Jednostavno receno, to je – fikcija. Nastala je posle poslednjeg, velikog Bašoovog putovanja 1689. godine, kada je, sa svojim ucenikom Sorom, prevalio gotovo dve i po hiljade kilometara u zemlji Dalekog istoka. Njegovi prozni zapisi, kao i 53 haiku pesme koje se nalaze u ovoj velicanstvenoj knjizi, u potpunosti izražavaju njegov pogled na poeziju, putovanje i život kao jedinstvenu celinu. Knjiga sadrži ilustracije u boji Jose Busona, (Ilustrovani svitak USKA STAZA KA DALEKOM SEVERU (1779)).

Posle romana i knjiga prica, po kojima je Momo Kapor (1937–2010) više nego prepoznatljiv u srpskoj književnosti, pred citaocima su njegove manje poznate televizijske kritike koje je, kao svoje prve književne radove, objavljivao dvaput mesecno u rubrici "Mali ekran", u "Književnim novinama" od 1964–1969. godine. Izabrane u ovoj knjizi, Kaporove "price" o televiziji u nastajanju, na medijskom prostoru ondašnje Jugoslavije, svedoce o njegovoj potrebi da u svakom programu ili emisiji traži važan susret sa životom. Britki jezik, dosetka, nemirni duh, obrušenost na glupost, na licemerje, na kukavicluk, izdvajale su ove tekstove od onih kakvim je obilovala ondašnja štampa. Pozivajuci se na Foknera, Prusta, Hemingveja, Hickoka, Trifoa, Godara... polazeci od uverenja da televizija pociva na fenomenu masovne kulture kao "nove audiovizuelne naslednice" tradicionalne kulture, Kapor je tražio "moralni barometar", svestan da mali ekran fabrikuje lažne idole, povladuje šundu i kicu, i zanemaruje stvaralacki duh. Postavio je velike zahteve svakome ko piše o televizijskom programu. Osecajan i maštovit, nadmocan u zapažanju, duhovit u zakljucivanju, poredio je televizijskog kriticara sa Prometejem, mada bez vatre, i ostavio mu na "cuvanje" mali ekran – njegove prave vrednosti i opasne zablude.

Dve antologije u izboru Miloša Crnjanskog štampane u međusobno obrnutim smerovima.
Ova moja antologija je, svakako, prvi rad ove vrste kod nas", pisao je Crnjanski u Parizu, 1920. godine, ukazujuci na mnoge prepreke i zbrke koje prevodioca pri ovakvom radu cekaju. "Najteži deo moga rada bio je, po tome, odabiranje teksta… I, u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima, duge i svetle noci, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojim se jedino može razumeti tekst Lao-cea." Veliki srpski pesnik osetio je ogroman znacaj kineske, još više japanske lirike, koju je "polako prevodio, red po red". U meduvremenu su na srpski prevedene mnoge pesme sa kineskog i posebno sa japanskog jezika. Ti prevodi samo potvrduju veliki znacaj Miloša Crnjanskog, kao antologicara i prevodioca, kao nekoga ko je, skoro pre jednog veka, u kineskoj i japanskoj poeziji prepoznao "vrhunac svega prozracnog, mirnog, vecnog, etericnog, do cega duh i osecaji mogu doci".

Jedan od najsnažnijih glasova u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka, Simon Simonović, ponudio je konačne verzije trećine svojih pesama objavljenih u poslednje četiri decenije. U knjizi su mlad pobunjen pesnik, uronjen u grad i čovekovu dramu u njemu, onaj stišan, okrenut zavičaju i porodici, ali i onaj umoran, sa pitalicama pri zalasku sunca, sklon predaji, bolestima i tamnim slutnjama. Ređi su moderni srpski pesnici sa jedinstvenim etičkim poimanjem vremena i života – Simonović je ispevao pregršt pesama o pojedinačnim i kolektivnim nepravdama, i neprilikama u kojima je živeo (Sa nepravdom, Kuća bez vrta). Kao redak primer moći govora svakodnevice, uobličavanja jezika u funkciji jednog posebnog pesničkog izražajnog fenomena, čitaju se njegove izvrsne, višeslojne ljubavne pesme, u kojima se prepliću srodni motivi (Bunarska voda, Tramvaji, pisak), kao i one u kojima peva o iskonskim odnosima ljudskih zajednica prelomljenim kroz najličniju prizmu (Još jedan pokušaj da se doskoči hladnoći). Njegov pesnički jezik ostvaruje se u samom korenu, kao u zaumnoj, melanholičnoj pesmi Nišna me dašak, ili u onima o suglasnicima i samoglasnicima. Raznovrsnost u jeziku i motivima ogleda se i u dijalogu sa odabranim književnim nasleđem (Onaj život, Mesečina). Konačna verzija objedinjuje najdublja i najlepša dostignuća pevanja i mišljenja Simona Simonovića. Tim pre i tim više što se nijednim stihom ona ne iscrpljuju, već se razrađuju sve dubljim i univerzalnijim značenjima.

Ovo je izbor japanskih haiku pesama iz Edo perioda (1603–1867), znacajnog za istoriju ove vrste pesništva. Zastupljeno je trideset troje pesnika, sa osamdeset jednom pesmom. Kao što se to tradicionalno radi u Japanu kada se sastavlja ovakva zbirka, i u ovoj su pesme svrstane u cetiri godišnja doba, sa Novom godinom kao posebnim delom. Edo period, koji je trajao više od 250 godina, odlikuje se, pre svega, mirom, uspostavljenim cvrstom i stabilnom vladavinom samuraja, ratnickog staleža, sa šogunatom Tokugava na celu. Stvoreni su povoljni uslovi za razvoj tržišne ekonomije, za uredivanje glavnih saobracajnica, kao i za kulturni procvat. Došlo je do nevidenog širenja pismenosti medu obicnim ljudima, nastajali su veliki gradovi, kao što su Edo (sadašnji Tokio), Osaka i Kjoto, i u njima se radalo gradanstvo. U traganju za svojim kulturnim identitetom ono je stvorilo niz umetnickih žanrova, kao što su kabuki pozorište i ukijoe slikarstvo. Jedan od tih cvetova gradanske kulture Edo perioda, bilo je haikai pesništvo, koje ce se kasnije zvati haiku poezija.

Naso Vejena je pesnik čudesne zrelosti, sa osnovnom harizmom istinskog umetnika da izvuče svu snagi i svu mnogostrukost značenja reči , pomoću najjednostavnijih izraza. Tri su ključne reči u njegovoj poeziji: ljubav-vreme-smrt. Trenuci ljubavi van vremena, jedinstveni trenuci kad čovek pokriva realnost i stvarno proživljava san. Tako je on pesnik "unutrašnje harmonije".Naso Vajena je jedan od najznacajnijih stvaralaca u grckoj književnosti i književnoj kritici posle pada hunte 1974. godine, po oceni grčke kritike. Pesnik, kritičar, teoretičar književnosti, polemičar, prevodilac i teoretičar prevodilaštva, srdačan je i skroman čovek, prijatelj srpskoga naroda i kulture.

Grčki kritičari smatraju da su datumi neke pesme kod Rica veoma važni i za njeno tumačenje i za razumevanje opšte klime i ideje koju neka pesma izražava. Na primer, za dužu pesmu Mrtva kuća misle da je veoma indikativno što je nastala u septembru 1959. godine, u vreme pune nada koje su Grčkoj doneli februarski izbori te godine, kada je levica postigla veliki uspeh. Već u aprilu iste godine Rico je napisao svoju poemu Prozor slične cikličke strukture i monološskog scenskog skazivanja kao i Mrtva kuća, kao što je pre toga bila i njegova čuvena Mesečeva sonata. Kritičar Merakli tumači da je kuća u ovoj poemi simbol nečega od čega pesnik beži kao od "impoyantnog, starog doba" , dok se iza čempresa podiže ogromni mesec kao nada posle propadanja stare "pradavne civilizacije" , koja ima čudesan život i ulogu, ali čija mađija pripada prošlosti, i koju treba izbegavati kao i druge ruševine, toliko puta kod Rica sa ljubavlju i melanholijom opisane "ruševine starih gospodskih kuća (arhondika eripij)".

Najlepše, najgušće, najzavršenije pesme Ricove iz njegovog prebogatog pesničkog dnevnika, izražavajući njegovo akumulirano životno iskustvo, i nadu i gorčinu, bez patetike saopštavaju upravo tu njegovu osnovnu veru u čoveka. I, naravno, njegov redak pesnički dar i neverovatnu odanost poeziji. Živo tkivo ove poezije ostaje kao duhovna svojina grčkog naroda i svih ljubitelja poezije i prijatelja Grčke u svetu, one njene najbolje strane odvajkada do danas, i svih poklonika i boraca za slobodu, ne slobodu neku zamišljenu, buduču, apstraktnu, pristrasnu, već svakodnevnu, običnu, za svakog čoveka, u svakom pogledu. A to podrazumeva mir i socijalnu pravdu, da niko ne živi od tuđeg rada i nesreće, i da bez rata i bez čovek svaki, uživa u večitom povratku sunca i u svojoj radosti što ga gleda.