KLASICI

„„Bože moj! Čitav trenutak blaženstva! Pa zar je to malo, i za ceo život čovečji?“ - Bele noći

Fjodor Mihajlovič Dostojevski 1821 – 1881

Jedan od najvećih ruskih pisaca i vizionara, neizmerno je uticao na razvoj moderne svetske književnosti. Hamsun, Kafka, Selin, Fante, Bukovski, Bora Stanković, Tomas Bernhard, samo su neki od pisaca kojima je Dostojevski bio uzor.

U proleće 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i osuđen na smrt, da bi pred samo pogubljenje bio pomilovan i poslat na robiju u Sibir. Najvrednije od onog što je napisao od proleća 1848. do samog hapšenja su novele Slabo srce i Bele noći, kao i nedovršeni roman Njetočka Nezvanova, što je sadržaj ovog izdanja – delo genija u mladosti.

Sva ova „tri bisera“ mladog Dostojevskog govore o ljubavi, i zbivaju se u čudesnom Petrogradu sredinom XIX veka. Slabo srce se u ponečemu nadovezuje na Gogoljev Šinjel, ali je pre svega dirljiva priča o dva nerazdvojna prijatelja, od kojih je jedan pred ženidbom. . . Njetočka i Katja, centralno poglavlje nedovršenog romana Njetočka Nezvanova, uzbudljiva je priča je o ljubavi dve potpuno različite devojčice, a čuvene Bele noći, ta besmrtna petrogradska poema, povest je ljubavi jednog sanjara, u kojoj se najbolje vidi kako je mladi Dostojevski jednom nogom u romantizmu (ispovesti sanjara), a drugom u realizmu (Nastjenjkina priča, koja kao da je danas pisana). Istovremeno, ovo izdanje je pokušaj da u novom prevodu još jače zablista delo velikog ruskog pisca.

„. . . Noć je padala na grad, a cela ogromna površina Neve, prekrivena zamrznutim snegom, treperila je pod poslednjim odbleskom sunca bezbrojnim iskricama inja [. . .] a kao neki džinovi, sa svih krovova na obe obale dizali su se i peli u hladno nebo stubovi dima, zaplitali se i rasplitali, kao da se nad starim zgradama dižu nove, da se nov grad stvara u vazduhu. . . Činilo se, najzad, da ceo ovaj svet, sa svim stanovnicima, sitnim i slabim, sa svim njihovim domovima – skloništima siromašnih i pozlaćenim palatama bogatih, utehom silnih na ovom svetu – da je sve to u taj sumorni čas samo fantastično, volšebno priviđenje , samo san koji će takođe odmah iščeznuti i podići se kao dim u tamnoplavo nebo. . .“ - Slabo srce

„. . . Ali tek što mu je pružila ruku, tek što mu je pohrlila u zagrljaj, okrenula se opet prema meni, stvorila se pored mene kao vetar, kao munja, i, pre nego što sam se snašao, zagrlila me i snažno, vatreno me poljubila. Onda je, ne rekavši mi ni reč, ponovo poletela ka njemu, uhgvatila ga za ruke i povukla ga za sobom. Dugo sam stajao i gledao za njima. . . Na kraju su mi oboje nestali iz vida. . .“ - Bele noći

Poslednji Mohikanac je Unkas, sin poglavice Čingačguka, hrabrog i plemenitog vođe koji vodi svoj narod kroz bitke kolonijalnog rata između Francuza i Engleza u divljinama Severne Amerike. Unkas će biti poslednji iz plemena: tako proriče njegov mudri otac, koji već nazire oko sebe nagoveštaje budućeg stradanja. Zajedno sa Sokolovim Okom, njihovim pratiocem i vernim prijateljem, Čingačguk i Unkas će rizikovati sve da kroz nepregledne šume odvedu na sigurno dve kćerke engleskog pukovnika. Kada opako pleme Hjurona zarobi ove dve devojke, Čingačguk, Unkas i Sokolovo Oko rešeni su da ih spasu – bez obzira na cenu.

U alternativnoj stvarnosti je 1984. godina. Nema više država i naroda jer je svet podeljen na tri velesile, superdržave Okeaniju, Evroaziju i Istaziju, koje međusobno ratuju, neprestano praveći i kršeći paktove, potpuno opsednute željom za vladavinom nad čitavom planetom.
Vinston Smit, službenik iz Londona, provodi jednoličnu, turobnu svakodnevnicu svestan da nešto nije u redu, da nije sve onako kao što izgleda. Kako nema s kim da podeli svoje sumnje, počinje da se pita da li je poslednji razuman čovek na svetu ili je lud. A onda niz slučajnih, naizgled beznačajnih događaja, koji možda i nisu sasvim slučajni, počinje da mu otkriva pravu stvarnost, skrivenu iza političkih manipulacija vladajuće klase i njenog diktatorskog vođe, Velikog Brata. U sumanuto opasnoj potrazi za istinom, Vinston će morati da se suoči sa svojim najmračnijim tajnama i da pronađe odgovore na teška pitanja o ceni slobode, sreće i ljubavi.
Iako napisan pre više od sedamdeset godina, distopijski roman 1984 Džordža Orvela ne samo da je odoleo vremenu, nego je danas možda čak i aktuelniji nego kad je prvi put objavljen, i upravo o tome se ogleda njegova gotovo proročanska, u isto vreme opčinjavajuća i zastrašujuća moć.

Kada je ser Horas Stanton Lejsi primoran da otputuje u Južnu Ameriku, poverava svoju voljenu kćerku jedinicu Sofi svojoj sestri ledi Ombersli, ali ni ne sluti kakvu će pometnju to izazvati. Sofi je jedna neobična dvadesetogodišnjakinja: vesela, hrabra i sasvim iskrena devojka koja ubrzo nakon dolaska osvaja sve ukućane. Da, ona voli da zabada nos u živote drugih ljudi, ali svakako ne radi to iz radoznalosti, već zato što u palati Ombersli ima toliko nevolja koje treba rešiti i sentimentalnih zavrzlama koje treba razmrsiti.

Draga Sesilija odbija da se uda za lorda Čarlberija jer se zaljubljuje u pesnika, mladi Hjubert je do guše u kockarskim dugovima, a sav teret je na leđima najstarijeg sina, pomalo krutog i nepopustljivog Čarlsa, verenog za nepodnošljivu gospođicu Rekston. Jasno je da je svima iz ove porodice potrebna Sofina pomoć, i ona se svim srcem i neverovatno snalažljivo i graciozno trudi da im pomogne.

Vašar taštine šokirao je viktorijansko književno društvo zbog iskrenog opisa tadašnje društvene stvarnosti: Tekeri slika dostojanstvo i bedu svog vremena, nemilosrdno razotkrivajući niske nagone gramzivosti, sujete, želje za moći, laži i licemerja vladajućih klasa.

Nema u ovom romanu sasvim pozitivnog junaka, umesto njega se prvi put iz stranice u stranicu pojavljuju figure koje nisu samo lutke već ljudi od krvi i mesa. Kroz kaleidoskop dobrih i zlih, podlih i dobronamernih likova, prepliću se priče o dve žene.

Lišena skrupula i naoružana zadivljujućom snagom karaktera i oštrim umom, ali i izvanrednom lepotom, Beki Šarp koristi sve svoje adute i bori se za luksuzan život, daleko iznad svog društvenog nivoa.

Sa druge strane, njena školska drugarica plemenitog srca Amelija Sedli tipična je naivna viktorijanska heroina, razmažena kćerka iz bogate porodice, koja posvećuje život čoveku kojeg voli.

Klasik engleske književnosti prvi put na srpskom jeziku.

Tu je, ispod sudije, zapisničar s perikom i u togi, a tu su i dva-tri pisara, sekretara, pomoćnika ili šta god da su. Svi oni zevaju, jer ni mrvica vedrine nikada ne ispada iz parnice Džarndajs protiv Džarndajsa (slučaja koji se razmatra), pre mnogo godina isceđenog do srži.

U Sumornoj kući, jednom od Dikensovih najznačajnijih i najvirtuoznijih romana, vešto se prepliću dve paralelne priče: priča o bogatoj ledi Dedlok, ispričana u trećem licu, i priča o siromašnoj Ester Samerson, ispričana iz lične perspektive. Oholu plemkinju i sirotu devojku spojiće ozloglašeni sudski spor Džarndajs protiv Džarndajsa, nekoliko spornih testamenata i Sud lorda kancelara, mesto gde se odigrava suđenje bez kraja.

Inspirisan stvarnim sudskim procesom koji se odugovlačio više od pedeset godina, Dikensov roman podjednako je aktuelan kao i pre više od sto šezdeset godina kad je pisan. Pored kompleksnog i ubedljivog prikaza engleskog pravosuđa, ovo je i briljantna detektivska priča o inspektoru Baketu, koji pokušava da razreši misterije koje prate junake ovog remek-dela engleske književnosti XIX veka.

„Najbolja Dikensova knjiga.“ – Harold Blum

Grandiozno delo velikog pisca prvi put na srpskom jeziku.

„Harold. Da. Čudna je sorta taj Harold“, reče gospodin Baket gledajući me značajno.
„Vrlo je poseban“, rekla sam ja.
„Ne zna ništa o novcu“, primetio je gospodin Baket. „A opet, uzima ga!“

Nakon što je objavljen, roman Sumorna kuća opravdao je Dikensovu reputaciju ozbiljnog, zrelog, ali i duhovitog pisca. Ova uzbudljiva misterija uz pregršt neočekivanih zapleta istovremeno je i oštra kritika engleskog pravosudnog sistema. Snagom izuzetnog talenta Dikens je uspeo da u ovom monumentalnom delu objedini crnu komediju, farsu i istinsku tragediju dajući jedan od najupečatljivijih i najobuhvatnijih prikaza engleskog društva prve polovine XIX veka.

„U Sumornoj kući Dikens je napao engleske institucije sa do tada neviđenom žestinom. Ipak, uspelo mu je da ga ne omrznu. Njegovo delo toliko je čitano da je postao nacionalna institucija.“ Orvel

Za razliku od realistične proze po kojoj je Džordž Eliot poznata, Podignuti veo, čiji je prvi srpski prevod pred vama, novela je s elementima gotskog horora, fantastike i naučne fantastike, često upoređivana s romanima Doktor Džekil i gospodin Hajd Roberta Luisa Stivensona, Frankenštajn Meri Šeli i Drakula Brema Stokera, a paralele bi se mogle povući i s pričom Činjenice o slučaju gospodina Valdemara Edgara Alana Poa. U njoj se Džordž Eliot bavi pitanjima ekstrasenzorne percepcije, telepatije, mesmerizma, odnosa prirodnog i natprirodnog, postojanja života posle smrti ili „dvostruke svesti“ i „izuzetne mentalne sposobnosti“. Izdavači nisu bili previše spremni da objave Podignuti veo, strahujući da bi novela naškodila autorki koja je stekla ugled delima potpuno drugačijeg žanra. Priča je prvi put objavljena anonimno, 1859. godine, u časopisu Blekvud magazin, a kritika ju je svrstala na granicu s naučnom fantastikom.

Podignuti veo je jedino delo Džordž Eliot pisano u prvom licu, priča kružne kompozicije, koju, u času svoje smrti, pripoveda glavni lik, mračni usamljenik Latimer, obdaren „izuzetnom mentalnom sposobnošću“, zlom kobi koja ga odvaja od ljudi i života. Petnaest godina pošto je novela objavljena, Džordž Eliot joj je dodala epitaf u stihu:

Ne dajte mi druge svetlosti, o Nebesa, do one što postaje Snaga prijateljstva među ljudima;
Ni drugih moći do narastajućeg nasleđa Što uceljuje čovečanstvo, svojevrsnu poruku ove priče: od misterije, neuhvatljivog i nedokučivog sačinjeni su lepota i bogatstvo života; posegnuti za misterijom, zakoračiti na drugu stranu, podići veo, znači lišiti stvarnost njene lepote i raznolikosti.

S druge strane, Brat Džejkob, moderna satirična priča napisana 1860, a objavljena 1864. godine, predstavlja svojevrsni omaž Eliotove Vilijamu Tekeriju. I ova priča je retko štampana jer se, iako na drugačiji način nego Podignuti veo, razlikuje od ostalih dela Džordž Eliot. Međutim, obe priče, iako kontrastne, između ostalog govore o sličnim temama – o pitanju granica umetnosti, umetnika i čoveka, istinama koje postoje nezavisno od naše percepcije i ambivalentnosti ljudskih bića koja je postojala i u njoj samoj, u javnosti poznatom piscu Džordžu Eliotu, a privatno ženi, Meri En Evans.

Rat i mir (1869) veličanstven je roman-esej o odnosu između slobode volje o onoga što nazivamo sudbinom, proviđenjem ili istorijskom nužnošću.U brzopletoj smeni mirovnog i ratnog stanja, Tolstojevi likovi plemići ili doživljavaju nepovratnu moralnu transformaciju ili joj se snažno opiru do same smrti, dok likovi seljaka postepeno stiču lična prava i slobodu. Tolstoj je kroz suptilne lične promene uspeo da dočara one momente koji nose opšteljudski značaj:“Prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro,  posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto.”

Rat i mir (1869) veličanstven je roman-esej o odnosu između slobode volje o onoga što nazivamo sudbinom, proviđenjem ili istorijskom nužnošću.U brzopletoj smeni mirovnog i ratnog stanja, Tolstojevi likovi plemići ili doživljavaju nepovratnu moralnu transformaciju ili joj se snažno opiru do same smrti, dok likovi seljaka postepeno stiču lična prava i slobodu. Tolstoj je kroz suptilne lične promene uspeo da dočara one momente koji nose opšteljudski značaj:“Prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro,  posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto.”

Rat i mir (1869) veličanstven je roman-esej o odnosu između slobode volje o onoga što nazivamo sudbinom, proviđenjem ili istorijskom nužnošću.U brzopletoj smeni mirovnog i ratnog stanja, Tolstojevi likovi plemići ili doživljavaju nepovratnu moralnu transformaciju ili joj se snažno opiru do same smrti, dok likovi seljaka postepeno stiču lična prava i slobodu. Tolstoj je kroz suptilne lične promene uspeo da dočara one momente koji nose opšteljudski značaj:“Prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro,  posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto.”

Rat i mir (1869) veličanstven je roman-esej o odnosu između slobode volje o onoga što nazivamo sudbinom, proviđenjem ili istorijskom nužnošću.U brzopletoj smeni mirovnog i ratnog stanja, Tolstojevi likovi plemići ili doživljavaju nepovratnu moralnu transformaciju ili joj se snažno opiru do same smrti, dok likovi seljaka postepeno stiču lična prava i slobodu. Tolstoj je kroz suptilne lične promene uspeo da dočara one momente koji nose opšteljudski značaj:“Prateći razvoj istorije, vidimo da se svake godine, sa svakim novim piscem menja mišljenje o tome šta je dobro čovečanstva, tako da se ono što je izgledalo kao dobro,  posle deset godina iznosi kao zlo, i obrnuto.”

U ovom delu Herman Hese čitaoca vodi kroz prelepe predele u čijoj lepoti je tokom svog života imao prilike da uživa. On s istom toplinom govori i o prijateljima i o nepoznatim ljudima, od školskih dana do duboke starosti, duboko saosećajući sa svakim bićem koje pati.

Kultna knjiga XX veka.

„Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikad ne sme ubiti neku drugu. Sve životinje su jednake.

A sada, drugovi, ispričaću vam šta sam prošle noći sanjao. Ne mogu vam opisati taj san. Bio je to san o tome kako će zemlja izgledati pošto Čovek sa nje iščezne. Ali podsetio me je na nešto što sam odavno već zaboravio.“

Povod za nastanak Životinjske farme nalazio se u Orvelovoj analizi posledica Ruske revolucije koja je prerasla u totalitarni režim i diktaturu stvorenu oko kulta ličnosti, kao i u njegovom iskustvu stečenom tokom Španskog građanskog rata. Iako je javnost često insistirala na momentu kritike sovjetske vlasti, Orvel je uvek naglašavao da se Životinjska farma iako prvenstveno satira o Ruskoj revoluciji, odnosi na svaku nasilnu revoluciju koju predvode nemarni ljudi gladni vlasti. „Hteo sam da naravoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju kako da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao. Trebalo je da prekretnica u priči bude trenutak kada svinje zadrže mleko i jabuke za sebe“, isticao je Orvel razočaran što je čitaocima možda promakao ovaj ključni momenat teksta.

I pored piščeve bojazni, ova alegorijska antiutopija odmah je privukla veliku pažnju. Danas se smatra jednim od najboljih romana XX veka, postala je neizostavna lektira svakog savremenog čitaoca, a 1996. godine dobila je nagradu Hugo. Danas je možda više nego ikad pre potrebno da ovo delo čitamo i razumemo.

„Sve životinje su jednake,
ali neke životinje su jednakije
od drugih.“

Džefri Čoser (1340?-1400) prvi je velikan u plejadi engleskih pesnika, a njegove Kanterberijske priče maestralno su delo, kompozicijski ravno Dekameronu i 1001 noći. Niz zanimljivih priča koje propovedaju hodočasnici dok putuju ka grobu sv. Tomasa Beketa, odlikuju se živom naracijom, humorom, golicavim motivima koji su dali povoda za ekranizaciju, ali i ozbiljnim duhovnim razmatranjima. Ovo delo predstavlja i svedočanstvo o životu u tadašnjoj Engleskoj.

Napisana kao bezazlena dečja priča, ova je knjiga zapravo mračna satira i moćna optužba na račun totalitarizma. „To je istorija revolucije koja je pošla po zlu i svih sjajnih izgovora koji su nicali na svakom koraku izvrtanja originalne doktrine“, napisao je Orvel za prvo izdanje Životinjske farme 1945. godine.

Uz Džojsa i Beketa, najpoznatiji irski pisac, jedan je od onih genija koji su stradali zbog povrede tzv. „moralnih društvenih normi“, u ovom slučaju
normi viktorijanske Engleske krajem XIX veka.
Tvorac besmrtnih pozorišnih komada i romana Slika Dorijana Greja, uhapšen je 1895. godine u trenutku kad je bio na vrhuncu slave i osuđen na dve godine robije.
Život mu je uništen, nikada više nije video svoju decu, a iz ovog iskustva nastala je Balada o tamnici u Redingu, protest protiv nehumanog društva i države, besmrtno poetsko delo koje kao da je izašlo iz Danteovog Pakla. U središtu zbivanja poeme je okrutna sudbina i pogubljenje gardiste Čarlsa Tomasa Vuldridža.
„. . . Ime Redinga, međutim, ostaje mu u pameti. On se, iznenada, seća, da to ime nije prvi put pročitao. Seća se kako je po želji svoga oca, koji je bio ušao u Dumu, počeo da uči engleski. Otac mu je bio angloman, kao i toliki, drugi, Rusi. Dao ga je da uči, engleski, guvernanti. Ona je sedela u naslonjači, sa nogama pokrivenim pledom, koji je bio škotski. Ona ga je uzimala na ispit dva puta nedeljno. Morao je da sriče engleske reči. Morao je glasno da ih ponavlja, za njom, a što je pri tome bilo najluđe: ono što je ponavljao, bili su neki stihovi, koje nije ni razumeo. Sad zna da su, to, bili stihovi jedne balade. Nedorastao, morao je da sluša i uči, na pamet, stihove, o pranju patosa u tamnici u Redingu, o urlanju engleske himne, i vešanju nekog mladog vojnika, iz irske garde, koji je ubio, onu, koju je voleo. . . “

Novo dopunjeno izdanje.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj
1809-1852
Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka
Kočije • Nos • Šinjel • Nevski prospekt
„Svi smo mi izašli iz gogoljevskog Šinjela.“
Fjodor Dostojevski
Dostojevski je time mislio na pisce svog vremena i neizmeran uticaj Gogolja na sve njih. Ovo malo izdanje „Gogolja za ljubitelje“ počinje pričom Ivan Fjodorovič Šponjka i njegova tetka (1831), biserom rane Gogoljeve faze i pravim uvodom u roman Mrtve duše, nastavlja se u istom duhu pripovetkom Kočije (1835), da bi kulminiralo čudesnim delima iz petrogradskog opusa Nos (1832), Nevski prospekt (1835) i Šinjel (1941).
Gogolj je pre svega poznat po svojoj drami Revizor (1835), možda najboljoj komediji koja je ikad napisana, i po velikom romanu Mrtve duše (1842). U izdavačkoj kući LOM objavljene su obe knjige.

U jesen 1913. godine, na večeri kod zajedničkih prijatelja u Budimpešti, mladi pravnik Peter upoznaje Miet, devojku čijim je duhom i pojavom opčinjen od prvog trenutka. Sledeće godine, samo nekoliko meseci nakon venčanja, njihov zajednički život naglo prekida početak Prvog svetskog rata, jer Peter odlazi na front, a nedugo potom pada u rusko zarobljeništvo i završava u sibirskom gradu Toboljsku. Tokom godina koje provode razdvojeni, oboje se
trude da ostanu verni jedno drugom, ali okolnosti na koje niko od njih nije mogao da utiče nepovratno će im izmeniti živote i odvesti ih u pravcu koji nisu mogli ni da zamisle.

Lajoš Zilahi u središte ovog romana smešta temu društvene i moralne krize prouzrokovane Prvim svetskim ratom, a jedan od najvećih kvaliteta ovog dela jeste ubedljivo i vešto psihološko portretisanje glavnih junaka i agonije kroz koju oboje prolaze. Zbog setnog tona, znalački izgrađene radnje, kao i neočekivanog raspleta, ljubavna priča Petera i Miet kod generacija čitalaca s razlogom je stekla epitet – nezaboravne.

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

Inspirisan istinitom pričom o političkom ubistvu koje je 1869. upropastilo Ruse, Fjodor Dostojevski zamišljao je Zle duhe kao „roman-pamflet“ u kome će reći sve o kugi materijalističke ideologije koju je video kako inficira njegovu rodnu zemlju. Ono što se pojavilo bilo je proročko i grozno smešno remek-delo ideologije i ubistva u predrevolucionarnoj Rusiji.

Smeštena negde između sredine šesnaestog i početka sedamnaestog veka, Gogoljeva epska priča prati krvavu kozačku pobunu protiv Poljaka koju su predvodili smeli Taras Buljba i njegova dva sina. Mlađi, Andrija, zaljubljuje se u poljsku plemkinju i, nakon što se pridružio garnizonu poljskog grada pod opsadom Kozaka, otac ga hvata i strelja.

Engleski književnik i esteta, talentovani govornik, teoretičar „larpurlartizma“ je u svom jedinom romanu Slika Dorijana Greja, otvoreno i kritički ustao protiv licimerja i amorala, čime je izazvao oštre kritike. Ovom romanu se može pristupiti i kao jednoj kriminalnoj priči, što on i jeste i po poreklu i po nameni. Dorijan Grej, dendi i zločinac, nastao je istovremeno kad i Šerlok Holms: za vreme jedne večere na kojoj su Oskar Vajld i Konan Dojl prihvatili ponudu američkog izdavača da svaki od njih napiše po jedan roman. Autor je u svom romanu sproveo svoju estetičku kritiku života i dao obrazac jedne umetničke egzistencije.

Razum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom „Dama.“ Radnja ovog dela romantične beletristike, bolje poznate kao komedija naravi, odvija se u jugozapadnoj Engleskoj, Londonu i Kentu između 1792. i 1797. godine i opisuje život i ljubavi sestara Dašvud, Elinor i Merijen. Roman prati dve mlade dame u njihov novi dom, skromnu kuću na imanju dalekih rođaka, gde će doživeti ljubav, romansu i tugu. Filozofsko razrešenje romana je dvosmisleno: čitalac mora sam odlučiti da li su se razum i osećajnost zaista sjedinili.

Pre osam godina En Eliot je podlegla pritisku porodice i odlučila da se ne uda za čoveka kojeg je volela, kapetana Ventvorta. Okolnosti su ga dovele nazad u njen društveni krug i En shvata da se njena ljubav ponovo rasplamsala. Međutim, kada se ponovo sretnu Ventvort se ponaša kao da su stranci i čini se da je više zainteresovan za njenu prijateljicu Luizu. U svom poslednjem romanu, Džejn Ostin duhovito, pronicljivo i nežno ispreda priču o ljubavi koja izdržava probu vremena i društva.

Orkanski visovi je jedini roman koji je napisala Emili Bronte. To je netipična, tragična ljubavna priča o dvoje anti-heroja, ispripovedana iz ugla nepouzdanih i pristrasnih pripovedača.
Centralna priča romana fokusirana je na neraskidivoj vezi Ketrin i Hitklifa. Oni nisu herojske, niti saosećajne pojave, već su sitničavi i sebični. Njihova ljubav, stoga, ne donosi harmoniju u svet koji ih okružuje već ga gotovo u potpunosti uništava, ostavljajući za sobom mnogo tuge, nerazumevanja i besa.
No, ovo je i roman o strasti pripovedanja. Priča na kraju pruža iskupljenje za destruktivni svet koji donosi pred čitaočeve oči. Nesrećna ljubav glavnih likova iskupljena je u srećnoj ljubavi njihovih potomaka i nastavlja da se iskupljuje u svesti svakog budućeg čitaoca.

Ognjem i mačem je istorijski fiktivni roman smešten u 17. vek. u poljsko-litvansku državnu zajednicu tokom Ustanka Bogdana Hmeljnickog. Stekao je ogromnu popularnost u Poljskoj, a do kraja 20. veka postao je jedna od najčitanijih poljskih knjiga u istoriji.

U prvom delu Sjenkjevičeve trilogije, u koju spadaju i romani Potop i Pan Volodijovski, opisani su događaji pred veliki ustanak ukrajinskih kozaka i borba poljskog kraljevstva da održi jedinstvo pred seljačkom pobunom.