Bio je to muškarac za kojim mlade devojke luduju, za kojim žene srednjih godina uzdišu, a starije zbog njega proklinju prolaznost života...
Muškarac koji se sanja i o kojem se mašta, i čije se slike isecaju iz časopisa i lepe na zidove kako bi se dobio utisak da je tu negde blizu, i da nije sasvim nedostižan.
Fatalni muškarac (možda zaista i potpuno izmišljen u njenoj strasnoj mašti), zbog kojeg počinješ da veruješ u bajke o ljubavi i smrti, kao što je ta njihova „Bogorodičina crkva“, i da veruješ da je sasvim moguće umreti za njega.
Najlepši san koji sanjaš.
Zvezda za kojom ideš, a koju nikada ne stigneš.
Dok ga je gledala tako pod tim prigušenim svetlom na terasi, dok mu je lagani povetarac nežno mrsio sjajnu kosu, znala je – da je on TO.
I – začudo – bio je TU, i bio je NJEN.
Ali (što je bilo još čudnije) – po njenoj sopstvenoj volji – ne zadugo...
