Šta biste uradili da se vaša devojčica plaši da ide u školu? Šta biste joj rekli da je ohrabrite? Za svoju unuku Adu, Tereza je davno smislila jednu igru: svaki put kada joj izgleda kao da je nečemu došao kraj, treba da načulji uši i oslušne zvukove oko sebe. Samo tako će moći da prepozna zvuk stvari koje počinju. Neki od njih su toliko jednostavni, a u sebi kriju čaroliju: zvuk orkestra koji se štimuje trenutak pre početka koncerta, zvuk lišća koje šumi pod naletom vetra i najavljuje kišu, zvuk šoljica za kafu, koje se u žurbi odlažu. Baka Tereza naučila je Adu da prepozna to čudo početaka.
Ali u životu se ne dešavaju samo lepe stvari. Kada izgubimo veru u sebe, kada nas neko izda, ili nam kaže zbogom, čini nam se kao da ništa više ne može da počne. Ada više nije devojčica, i o tome često razmišlja, ali još ima onih koji je podsećaju na to da treba da vrati osmeh na lice. Na primer, neko poput Matea, koji joj poklanja bele rade i čini je srećnom. Upravo onda kada nam izgleda kao da su nam svi okrenuli leđa, treba da osluškujemo, da budemo spremni: i kada je nebo puno oblaka, život može da izgleda kao obećanje sunčanog dana.
