Nisi mi odgovorio.
U tvojoj spavaćoj sobi vladala je tišina.
Više nisi tu.
Kada sam ti poslednji put poželela laku noć, nisam znala da to radim poslednji put. Da sam znala, verovatno bih unela malo više energije u rastanak. Poljubila bih te, rekla ti koliko te volim, koliko mi je žao zbog načina na koji sam se ophodila prema tebi prethodnih meseci. Umesto toga ti govorim kako sam umorna i idem da legnem kod Ivana. Ne buniš se. Pogleda i dalje prikovanog za ekran kompjutera, puštaš me da odem, i ja to i radim, odlazim, poslednji put odlazim od tebe. Mislim da ćemo se videti rano ujutru. Nećemo. Više se nikada nećemo videti.
Nadajmo se najboljem je izuzetno dostignuće u oblasti autobiografske proze kojom nam Katarina Seterval pripoveda o zaljubljivanju u svog partnera Aksela, i šoku koji nastupa kada ga jednog jutra pronađe mrtvog u krevetu. Karolina i Aksel se upoznaju na žurci, a njihov strastveni prvi susret pretvara se u mesece zabavljanja. Dok se Akselu ne žuri, Karolina je nestrpljiva da unapredi njihovu vezu – tako što će početi da žive zajedno, nabaviti mačku, a naposletku i dobiti dete.
Nakon Akselove smrti, Karolina posvećeno piše hroniku o vremenu koje je usledilo pokušavajući da unese neki red u haos. Sa forenzičkim preciznošću razotkriva pojedinosti iz života pre tragedije, u želji da pronađe neko objašnjenje za nesreću koja ju je zadesila. Kada se iznenada nađe u novoj vezi, Karolina postaje povučena kao nekada Aksel. Ponovo joj je podarena ljubav. Ali hoće li ona biti dovoljna da dovede stvari u red?
„Intimna istorija ljubavi. Pravi stilistički podvig.“ Dagens Nyheter
„Potresan obračun, ne samo sa smrću već i sa životom: sa ljubavlju i roditeljstvom, kao i sa modernim vezama i očekivanjima koja ona nose sa sobom.“ Svenska Dagbladet
