NIKOLAJ NIKOLAJEVIČ

„Rekla je: Potrebna nam je alatka.
Pa sam pitao bogove.“

Od davnina se šaptalo o ratniku koji ne može da umre – o biću koje je posmatralo uspon i pad hiljada civilizacija, poznatom pod mnogim imenima: Unute, Dete Munje, Smrt… danas ga jednostavno zovu „B.“ I B bi želeo da umre.

Američka grupa za tajne operacije obećava mu pomoć, ali zauzvrat traži njegovu pomoć. Kada „skroz mrtvi“ vojnik oživi, događa se nemogući događaj – sila još misterioznija od samog B, i jednako snažna, ulazi u igru.

Drugo mesto je zapanjujući ep o drevnim silama, savremenom ratovanju i odmetniku koji ne zna za smrt. Inspirisan stripom BRZRKR, roman kombinuje Mjevilov jedinstveni stil i kreativnost sa Rivsovom jezivom i duboko dirljivom pričom – iskustvo koje ne liči ni na šta što su ova dvojica pionira žanra dosad stvorila.

Priznati komentari:
„Knjiga o drugom mestu je triler prepun adrenalina, ali i neobičan eksperimentalni roman o smrtnosti, nepredvidivoj prirodi vremena i o tome šta znači biti čovek.“ – New York Times
„Izuzetno inovativna saradnja dva izuzetna uma.“ – Vilijam Gibson

Važne napomene:

Bestseler New York Times-a

Prvi roman koji je Kijanu Rivs napisao u saradnji sa Čajnom Mjevilom

Inspirisan popularnim stripom BRZRKR, autora Kijanu Rivsa

Za sve ljubitelje kvalitetnog SF-a, uzbudljivih trilera i priča koje podstiču na razmišljanje.

O autorima:

Kijanu Rivs – glumac i kreativac, poznat po serijalima Matriks i Džon Vik. Debitovao je stripom BRZRKR (2021), koji je postao najbrže prodavani originalni strip u poslednjih 25 godina. U 2023. vratio se velikom ekranu filmom Džon Vik: Četvrto poglavlje. Odrastao u Torontu, Rivs je glumio u lokalnim pozorištima i televiziji pre selidbe u Los Anđeles.

Čajna Mjevil – autor sa liste bestselera New York Times-a. Piše beletristiku i nefikciju, a najpoznatiji su mu romani Grad i grad, Grad Ambasada i Stanica Perdido. Dobitnik je Gugenhajmovih i Hugo nagrada, kao i nagrade Artur Klark za fantastiku. Njegova nefikcija obuhvata studije iz međunarodnog prava i istorije ruske revolucije.

Šta bi se desilo kada bi se u bliskoj budućnosti usred Evrope pojavio novi Mesija? Da li bi ga ljudi prihvatili? I da li bi bilo moguće utemeljiti novu religiju?

Godina je 2096. i suša traje već duže vreme. Korito Vltave je presušilo. Ipak, naučni projekat preusmeravanja dela sunčevih zraka u stratosferi budi novu nadu. Upravo tada, tokom prve kiše, u praškoj četvrti Holešovice rađa se Eli.

Godine 2168, u grčkoj naseobini, Elijev stariji brat Marko propoveda onima koji su preživeli najstrašniji egzodus u istoriji čovečanstva. Eksperiment je izmakao kontroli i novo ledeno doba počelo je da se širi sa severa. Za sada je samo šačica najvernijih poverovala u mesijanstvo Elija.
Roman, geopolitički smešten u Centralnu Evropu i na Balkan u rasponu od 80 do 150 godina, prikazuje moguće buduće scenarije političkog i ekološkog razvoja.

Autor, uverljivo i sa izrazitim osećajem za psihologiju likova, opisuje koliko bi bola, ljubavi, mržnje, sumnji i nade moglo doneti rođenje nekoga ko bi u ljudskoj istoriji mogao odigrati istu ulogu kakvu je nekada imao Isus. U isto vreme, i Hristovo učenje i njegova smrt bili su praćeni nerazumevanjem, a verovatnoća da će njegova priča iznedriti svetsku religiju bila je gotovo nikakva. Isti je slučaj i sa Elijem – što dodatno naglašava promišljenost autorove ideje.

U razgovoru s novinarom Aleksandrom Kačorovskim, Kvašnjevski prvi put otvoreno svedoči o sopstvenom političkom putu, porodici i samom sebi. U ispovesti otkriva tajne poljskih političkih i intelektualnih elita, analizira odnose Poljske sa saveznicima unutar NATO-a i EU i ukazuje na značaj dobrih odnosa sa Ukrajinom. Predsednik je i knjiga zahvalnosti Aleksandra Kvašnjevskog supruzi Joli i ćerki Oli, bez kojih, kako kaže, ništa ne bi bilo moguće.

Zar smo mi takvi branioci milosrđa da bismo se mogli žaliti kad bi Marsovci ratovali na isti način?

Roman prati bezimenog naratora koji, zajedno sa svojom porodicom i susedima, doživljava nezamislivi horor kada Marsovci, superiorna rasa sa tehnologijom daleko naprednijom od ljudske, slete u blizini Londona.

„Ogromne mašine, slične pauku, visoke gotovo trideset metara, koje mogu da razviju brzinu ekspresnog voza i koje su u stanju da bacaju zrake ogromne toplote“ počinju sistematsko uništavanje svih prepreka na svom putu, rušeći gradove i ubijajući sve pred sobom. Ljudi, u početku zbunjeni, ubrzo shvataju da su nemoćni pred ovom strašnom silom.

Dok narator beži kroz opustošene krajolike Engleske, roman postavlja ključna pitanja o ljudskoj prirodi, moralnosti u ratnim situacijama, tehnologiji i krhkosti civilizacije.

Rat svetova H. Dž. Velsa jedno je od najpoznatijih dela naučne fantastike, roman koji je postavio temelje žanra i oblikovao imaginaciju mnogih generacija čitalaca. Prvobitno je objavljen 1898. godine, u doba kad su progres nauke, industrijska revolucija i efikasni kolonijalizam obećavali društvo blagostanja, ali samo za pojedince i na štetu drugih.

Stoga, nimalo slučajno, Velsovi Marsovci, iako tehnološki superiorni, nisu prikazani kao zli ili nemoralni, već kao bića koja slede svoje instinkte za preživljavanje, baš kao i ljudi. Na taj način, tema invazije vanzemaljske rase krije istančanu društvenu kritiku, ali i podstiče na razmišljanje o granicama ljudskog znanja, postupcima čovečanstva u ime napretka i njegove snage pred nepoznatim univerzumom.

„Devet pripovedaka koje ulaze u „Invaziju sa Aldebarana“ kao da su izabrane da prođu kroz sve glavne trope žanra i posluže kao predlošci za remek-dela od kojih će veliki broj nastati godinama nakon njihovog izlaska. Bilo bi svakako preterano reći da Lem predstavlja nekakvu ishodišnu tačku svetske fantastike i teme koje ovde obrađuje pre bi trebalo shvatiti kao „večne“ nego kao „originalne“. Ipak, svaka od pojedinačnih priča istovremeno pleni darom za epiku kakvog se ne bi postideo najbolji holivudski reditelj iz zlatnog doba, ali i dozom humanističke ironije i satire koja je toliko karakteristična za, recimo, braću Strugacke. U tom smislu prolazak kroz ove pripovetke predstavlja jednu sjajnu vežbu ekstenzivnog upoznavanja sa žanrom, koja svedoči o njegovim pripovedačkim potencijalima. Zaista, ako ove šarolike priče koje se kreću u dijapazonu od klasične svemirske opere, preko političke satire i apokaliptičkog horora pa sve do danas sveprisutne i nezaobilazne teme veštačke inteligencije, pokušamo da zahvatimo jednom zajedničkom ocenom i opštim utiskom, taj utisak bi bio `ne mogu da verujem da je ovo pisano pedesetih godina`.“

Nikola Tanasić

Roman u memoarskom stilu pripoveda o neuspešnom pokušaju uspostavljanja „prvog kontakta“ sa vanzemaljskom civilizacijom, koja obznanjuje svoje postojanje čovečanstvu pomoću tajnovitog kosmičkog signala u obliku neutrinskog zračenja koje na prvi pogled deluje kao običan šum, ali za koje se ispostavlja da se ponavlja u pravilnim intervalima koje je nemoguće objasniti kao prirodnu pojavu (iako će mnogi pokušati). U jeku Hladnog rata američka vlada na brzinu organizuje tajni projekat na kome angažuju najeminentnije stručnjake svih grana nauke u nadi da će „dešifrovati pismo sa neba“ i otključati njegove tajne – pre nego što to urade Rusi, naravno.

Šestočlana posada koju čine Koordinator, Doktor, Inženjer, Fizičar, Hemičar i Kibernetičar sleće na Eden, četvrtu planetu drugog sunca.
Tamo pronalaze čudan svet koji postaje sve čudniji, a svuda oko njih su slike
smrti. Prvi kontakt posade sa civilizacijom koju tamo upoznaju završava se nasiljem….

Dobitnik nagrade Artur Klark

Nastavak savremnih klasika naučne fantastike Deca vremena i Deca propasti.

Priča koja poseže za generacijama, vrstama i galaksijama budućnosti.

Zemlja je propala.
U očajničkom pokušaju bekstva kapetan broda-arke Enkidu Heorest Holt nosi dragoceni ljudski teret u potencijalni novi raj. Generacijama kasnije, njihova krhka kolonija nekako preživljava u lošim uslovima. Život je težak, a brojna tehnološka znanja su izgubljena.

Pojavljuju se stranci.
Poseduju nepojamno znanje i vanrednu tehnologiju. Stižu sa drugog sveta ne bi li pomogli ljudskim kolonijama. Samo što nije sve tako lepo kakvim se čini. Šta ako sama kolonija bude cena tuđinske pomoći?

„Sve što mogu da kažem je: držite se, polećemo. Čajkovski je autor koji se naglavce baca u svetove asimovskih ideja i voljan je da vodi radnju najmaštovitijim putevima. Deca sećanja su roman koji zaslužuje svaki sekund vašeg vremena.“ – Polygon

Roman Noć na galaktičkoj železnici govori o fantastičnom putovanju dva druga, Đovanija i Kampanele, na takozvanoj „galaktičkoj železnici”. Električne veverice, naddimenzionalne vozne karte, svemirski fosili – ovaj roman može se smatrati i pretečom japanske naučne fantastike. Međutim, on je pun simbola tako postavljenih da teraju čitaoca na interpretaciju.

Kako razumeti očiglednu hrišćansku simboliku kad se uporedi s Kenđijevom predanošću budizmu? Šta predstavljaju putnici i druge ličnosti koje Đovani i Kampanela susreću na putovanju? Šta predstavlja sama galaktička železnica?

Jedino što se pouzdano može uočiti jeste sličnost sveta u ovom romanu i Kenđijevim pesmama. Kvaternarni prostor kome pripada železnica isti je onaj u kome svoje logičke „propozicije” predstavlja lirsko ja u pesmi „Mentalna skica”. „Perspektivni univerzitetski profesori” koji iz najviših slojeva atmosfere kopaju zaleđeni azot neodoljivo podsećaju na onog zauzetog profesora kog junaci sreću na Pliocenskoj obali. Pa ni Kenđijeva najpoznatija pesma „Ni po kiši, ni na vetru...”, koja se jasno razlikuje od onih iz „nadrealističkog” kruga, ne može se iz ovog poređenja izostaviti. Njena ljubav i humani¬zam kao da govore kroz Đovanija kad poželi da izgori poput sazvežđa Škorpije samo da bi „usrećio svakoga”...

Kenđi Mijazava (1896-1933) rođen je u prefekturi Ivate kao najstariji sin Seiđiroa, trgovca i vlasnika zalagaonice, i majke Ići. Deda s majčine strane bio je jedan od najbogatiih trgovaca u njihovoj oblasti, zbog čega je Kenđi čitav život osećao grižu savesti. Diplomirao je 1918. godine na školi agrikulture u Morioki sa odličnim ocenama, ali dolazi u sukob sa ocem, koji je želeo da ga Kenđi nasledi u trgovačkom poslu. Kenđi počinje da piše svoje prve pesme i bajke. Krajem 1921. godine postaje profesor u školi agrikulture u Hanamakiju. Napušta školu i seli se na jedno od imanja koja su pripadala Mijazavama i počinje da obrađuje zemlju. Iste godine osniva privatnu školu i društvo, kroz koje pomaže seljacima u okolini i uči ih agrikult¬ri. Naposletku, usled teškog fizičkog rada, 1928. godine se razboljeva i vraća u porodični dom. Od tada pa do smrti, Kenđi se posvećuje pisanju i prepravljanju ranijih dela. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Noć na galaktičkoj železnici. --

Godina je 2500. Dva naučnika i novinar Uliks Meru krstare svemirom, kada sleću na planetu koja naizgled ima iste osobine kao Zemlja. To dokazuje i neodoljiva ženska pojava na obali jezera, koju nazivaju Nova, ali Nova i njeni saplemenici čine se nazadnim i bez sposobnosti govora. Istraživače u razmišljanju prekida bučni dolazak lovačke svite koja uspeva da im odgonetne ovu enigmu: na ovoj planeti, ljudi su plen koji love… majmuni. Uliks Meru postaje zatočenik, odvojen od svojih saputnika.

Ovaj roman pripoveda o tome kako on dokazuje gospodarima ove planete da nije poput njenih ljudi, oštroumno i sa primesom ironije, čime naučno-fantastičnu temu pretvara u strastveni filozofski roman.

"Nepobedivi", dobro naoružani svemirski brod, sleće na planetu Regis III, koja deluje sumorno i nenaseljeno, u potrazi za "Kondorom", brodom iz svoje flote. Posada za vreme istrage pronalazi dokazeo postojanju kvaziživota, nastalog evolucijom mašina koje su izgleda nekada davno vanzemaljci ostavili na toj planeti.

Roman analizira odnos između različitih oblika života, mesto koje zauzimaju u univerzumu, i postavlja eksperiment koji pokazuje da evolucija ne mora nužno dovesti do prevlasti inteligentn(ij)ih oblika života.


„Svako kome se sviđa napeta radnja koja se razvija do dramskih scena nasilja − biće zadovoljan; svako kome se sviđa misterija, ovde će je naći − kao i njeno rešenje.” – Ursula K. Le Gvin"

Solaris je roman koji je lansirao Stanislava Lema u orbitu velikana naučne fantastike.

Psiholog Kris Kelvin stiže na naučnoistraživačku stanicu koja lebdi (pomoću antigravitacionih generatora) iznad okeana Solarisa, planete koja je sama neki oblik inteligentnog života. Naučnici su decenijama proučavali planetu i njen okean u okviru naučne discipline solaristike. Neposredno pre Kelvinovog dolaska, posada je izložila okean agresivnijim eksperimentima – bombardovanju iks-zracima. Ti eksperimenti daju neočekivane rezultate i postaju traumatični za svakog člana posade. Po dolasku na stanicu, Kris susreće svoju ženu koja je već godinama – mrtva.

Po romanu Stanislava Lema snimljen je i čuveni naučnofantastični film Solaris Andreja Tarkovskog.

Stanislav Herman Lem (1921—2006) bio je poljski pisac naučne fantastike, satiričar, filozof. Za vreme Drugog svetskog rata sarađivao je sa poljskim pokretom otpora.
Završio je medicinu. Krajem 50-ih i početkom 60-ih nastaju njegova najpoznatija dela: Solaris, Nepobedivi, Eden i Glas gospodara. Primljen je u Američko udruženje pisaca naučne fantastike 1973. godine, ali je, nakon oštre Lemove kritike o američkoj SF književnosti, Udruženje odlučilo da mu oduzme članstvo. Kasnije su ga pozvali da se vrati, što je on odbio. Dobitnik je mnogih književnih nagrada (u Poljskoj i inostranstvu) i najprevođeniji je poljski pisac.